Drugarica, ortakinja, ona na koju se ložiš već par godina, a sa kojom si na "brate". Devojka kojoj je nemoguće probiti bodljikavi štit koji je izgradila svojim ugledom mačo-ribe u društvu. Ne možeš da joj polomiš obe ruke i noge kada te u znak pozdrava pesnicom mune u rebra, ne možeš da joj opsuješ celo porodično stablo kad krene da te drka zbog gabora koga si smuvao, zbog keca iz mate, zbog mrtvog pacova koga furaš na glavi jer si zaboravio da se pogledaš u ogledalo ujutru. Nemirne prirode, odbojne naravi, neko u odnosu na koga bi ti romansa sa Marijom Šerifović izgledala kao bajka za laku noć. Reči su bodlje koje zariva pravo u srce, kao kolac gladnom vampiru, njena spoljašnost ukazuje da ćeš se lakše probiti kroz prašume Amazonije nego dopreti do nje.
Baš kao što zagledaš ananas u supermarketu, tako i nju. Gledaš kako bi ga osvojio, sa koje strane početi sa skidanjem bodlji, kako mu prići, kojim oružjem. Na kraju se uglavnom ljudi smore i kupe onaj konzervirani. Očišćen, oljušten, spreman da se poje'e. Obavili su posao, zadovoljni, srećni, sve dok ne shvate da su dobili jeftinu imitaciju nečega što su tako jako želeli.
