Igra koja je, dok smo je kao sasvim mala deca igrali, u nama razvijala duboke ožiljke i komplekse niže vrednosti. Imala je i neke subliminalne poruke u smislu probijanja, ali o tome nekom drugom komprili. Elem, kad grupa koja bira kariku uglas poviče: Koga ćete? U vama se već budi ta strepnja i žudnja za prihvatanjem. Kad izaberu glavatog Miću odmah stvarate sumnju i to zrno mržnje. Kako nikad mene da neko izabere? Napušteni od strane celog sveta vi kao isprdak od 5 i po godina već shvatate gorku istinu ovog sveta. Ali onda vaspitačica pozove na dremku u spavaonici i zaboravljaju se sve do malopre stvorene crne misli. Ili možda ne? Postepenim odrastanjem uz ovu igru postajemo potajni satanisti bombaši samoubice s ciljem da srušimo nepravedni svet. E sad, ko je kao mali gledao Zmajevu Kuglu znao je da su pravi prijatelji uvek tu. Ko je gledao Toma i Džerija nije bio baš te sreće pa je njegova svest nalagala da uvek bude na oprezu jer se nikad ne zna kada će ti neko postaviti zamku. Ozbiljna psihologija ljudi moji.
U Londonu terorista postavio boNbu, kaže grizla ga savest što kao mali nikad nije bacao petarde.
