Kada toliko odeš u kurac, a probao si sve. Kada digneš ruke od svega. Kada se pomiriš sa sudbinom i konačno udahneš punim kapacitetom pluća. Najednom se pojavi taj neki lik koji kao glumi da je autentičan. Znaš, on ne ide u teretanu jer tamo idu svi. Ne, on je van toga. Tačnije, on je iznad toga. On ne ide na jogu, možda je čak i protiv nje, ali je poštuje. I onda taj neki lik, polunedefinisanog identiteta, kojem si, ne znaš ni sam kada, a ni kako, počeo da veruješ, e on ti, tako nefunkcionalnog mozga, preporuči jebanu ašvagandu! A mislio si da je piju samo nabeđeni likovi, dok on nije izgovorio taj čarobni pojam. A-ŠVA-GAN-DA. On, kome si (ponavljam) verovao. E tad je zvanično nastupio kraj. Taman kad si mislio da si se rešio svih psihičkih problema, ašvaganda se pojavila da te na njih podseti. Ne, daleko od toga da si ih se rešio. Zapravo, oni su samo još prisutniji, jačeg intenziteta, u drugom obliku. A ona je tu da ti pomogne da ih sagledaš iz jedne nove perspektive i da ti regeneriše emocionalni sistem uz taj gotovo neprimetni ritual svakodnevnog ispijanja ovog sranja sa nekim bademovim mlekom. Mrš.
- Brate, zašto sam ja njemu uopšte poverovao???
