Kultni japanski crtać koji je uspeo da spoji nemoguće – epsku geopolitičku dramu, filozofska pitanja o slobodi i gomilu golih, nadrkanih džinova bez polnih organa koji trče kao da su upravo utekli sa psihijatrije i pritom gutaju ljude kao kikiriki ispred prodavnice.Sve počinje u prvoj sezoni kada glavni lik, Eren Jeger, klasična prgava ložana sa teškim oblikom ADHD-a, dobije nezapamćen izliv besa u mozak jer mu je gigantski golać pojeo kevu pred očima. Lik tada pali mod „svi ste vi mrtvi“ i sa ortacima upisuje vojnu akademiju gde uče da lete na nekim sajlama i plinskim bocama, vrteći se kroz vazduh brže od najvećeg ringišpila na Gospojinskom vašaru u Dobrunu, a sve to da bi sabljama sekli tetive na vratovima ovih mutanata.Taman kad kao gledalac ukačiš ko pije a ko plaća unutar onih džinovskih zidina, autor priče ti opali šamarčinu realnosti, promeni žanr u sekundi i ubaci te u takvu politiku, zavere i svetski rat da ti na kraju drhti ruka dok držiš daljinski. Serija te emotivno uništi jer režiser reže omiljene likove brže nego mesar pečenicu za slavu – taman se primiš na nekog lika jer ima brutalnu frizuru i kul priču, u sledećoj sceni ga Titan preolovi na pola i iskoristi kao čačkalicu. Na kraju više ne navijaš za pobedu čovečanstva, nego samo moliš boga da tvoj omiljeni lik preživi bar do odjavne špice.
A:Brate, prebacio sam se opasno na ovaj Attack on Titan, uleteo sam u opasan bindž, ne spavam već tri dana.
B:I, kakav je utisak? Ti se primio na one akcione scene i letenje?
A:Ma kakva crna akcija, rođeni! Počeo sam da gledam crtaći o klincima koji se mačuju sa džinovskim teletabisima na steroidima, a završio sam u pet ujutru sa egzistencijalnom krizom, plačem kao kiša i razmišljam o moralu, ciklusima mržnje i geopolitičkoj situaciji! Eren Jeger napravio gori haos nego sistem, a ja sad moram da popijem bensedin da bih zaspao jer mi u glavi i dalje bije ona prva uvodna špica glasnije nego muzika pod šatrom u Dobrunu!
