Kada smo bili prvaci, svi su nas terali sa fudbalskih i košarkaških terena. Kada bismo se i pobunili rekli bi nam onako iskusno: "Sine, stariji smo". A onda u jednom trenutku dođe i naše vreme. Nezamenljiv osećaj kada te nakon godina i godina konstantnog teranja želja za fudbalom gotovo i napusti. Spuštaš se do terena, vidiš klince, i kao da je teren prazan počinješ da šutiraš na gol. Tvoja ekipa polako stiže. Neki klinac koji ima brata četvrtaka, pa je zbog toga faca u društvu ti se drsko obraća: "Aloo, zar ne vidiš da igramo?" A tebi fleševi prolaze kroz glavu, setiš se u sekundi svakog puta kada si na fizičkom morao da igraš između dve vatre sa devojčicama umesto da ko čovek glumiš Ronalda ili Dekija Stankovića. A onda nabaciš stav i kroz zube prozboriš:"Sine, stariji smo".
