Svakog dana je u čekaonici pre ikoga. Njena zaduženja su višestruka – počev od kontrole toga kad će ko biti prozvan i gde će do tad sediti, preko teme razgovora među pacijentima i potrebe za otvaranjem prozora pa do evidencije kad medicinski radnici stižu na posao. Sestre koje kasne više od 5 sekundi pored nje prolaze ćutke i oborene glave, svesne njenog sekućeg pogleda na sebi i svoje krivice koja se ni krvlju što se kroz cevčice istače u epruvete ne može oprati. Stražareći poput grotesknog kerbera pored kamara zdravstvenih knjižica sa uputima, ponaosob vešto dribla svakog pridošlog pacijenta, i on se pred svima detaljno ispoveda: ko je, odakle je i zašto je došao da bi na kraju drhteći stavio legitimaciju tamo gde mu ona kaže.
Kad se uveri u otklonjenost najmanje sumnje da je iko gurnuo svoju zdravstvenu u štos preko reda, baba daje mig sestrama iza stakla da počnu s prozivkom. Krv može poteći.
