Svojevrsni jahači apokalipse u muzičkim školama. Crna trojka klasičnih, nezaobilaznih i, stoga, omraženih kompozitora čijim se preludijumima, etidama i sonatama planski i bez imalo simpatetičnosti već decenijama ispiraju mozgovi sirote, zbunjene dečice. Trovanje je utoliko efikasnije ako se u mešavinu doda i nespecificirana doza ruskih kompozitora, po mogućstvu - komunističkih.
Problem, razume se, ne leži u slavnim kompozitorima - koji su svakako zadužili čovečanstvo svojim genijalnim delima; Černi baš i ne al' ajde dobro - već u zastarelom te skoro LEGENDARNOM sistemu obrazovanja u muzičko-scenskim ustanovama ( još kad bi iste i postojale ) koje se bazira na nekoj požuteloj knjižici s početka 19-og veka a kako nikome ni najmanje ne pada na pamet da istu malo prelista i eventualno osavremeni poglavlje u kojem se pominju jebene bele rukavice i perfektan francuski izgovor, talentovana srpska deca moraju da trpe torturu od strane svojih takođe LEGENDARNIH profesorki kojima je, baj d vej, jedina svetla u sopstvenim muzičkim karijerama bilo poznanstvo sa Šopenom, Betovenom ili jebenim Dvoržakom. Dakle, cenjeni gospodin iz Jagodine je bio u pravu.
Elem, situacija nije nimalo slavna. U Srbiji se, kao što znamo, SPORT s razlogom masovno forsira i to daje određene rezultate ali nesrećne umetničke škole – koje bi trebale predstavljati zadužbine ljudskog duha ali i svojevrsni kontrateg fizičkom treniranju - nemaju šta privlačno da ponude deci digitalnog doba pa nas u svetu kao umetnici i kulturni radnici predstavljaju teški slučajevi, bolesnici, nakaze i Isidora Bjelica. Emisije poput ‘’Ja imam kurac…pardon, TALENAT’’, ‘’Operacija kurac…pardon, TRIJUMF’’ i slične, samo potvrđuju krizu koja vlada na polju nekada poštovane srpske umetnosti.
Znam šta ćete reći ali nisam.
