Želje su poput zvezda, na početku noći puno ih nebo, a kako se bliži jutro samo jedna ostane. Da se makar na trenutak ne osetiš sam. Takva ti je sudbina i meni dopala. Nema ti mene na fotografijama, nit se moje reči nešto pamte. Čudak u očima drugih, neshvaćen čovek u najmanju ruku. A onda sretoh tebe. Nisam ti ja tada znao mnoge važne stvari o životu ljubavi ili smrti, samo eto, činilo mi se da znam taj osmeh odnekud. Beše to za mene ovakvog osmeh spasa. Još sam tada bio od onih koji veruju da jedan susret nikako ne može biti slučajnost i da jedan pogled poput tvog, može me naučiti više od svih knjiga. I tada je krenuo početak kraja jednog života. U početku te sretah slučajno, a posle bila si poput zraka. Mislim da bih se počinjao gušiti na samu misao da te nema. Jutrom bih bio rasut u komade i nije bilo te sile koja bi me mogla sastaviti, sem eto da te kao slučajno sretnem. Onda ti se omaklo da pričamo nešto nevažno. Beše to bitan dan za mene. Tada sam shvatio da čovek koji nema ništa, može mnogo izgubiti. Tako je išlo neko vreme. Kao u Dostojevskim Belim noćima, unapred bih se radovao našim susretima i pričao ti kao iz knjiga. Ponekad tek zastajkujući da oslušnem tvoju šutnju. I to je bio jedini smisao mog života. Živeti da neko ćuti pokraj tebe. Bilo je tako ukupno devet večeri, ne računam ono predvečeje, kada je kiša sprečila susret. A onda, umorile su te reči. Jedan sivi grad i jedan sivi kaput. Jednostavno si otišla. Od tada poput izbeglice pokušavam pričati sa ljudima, ponekad želim da ih slušam samo, ali često mi kažu, da nemaju sada baš vremena za čoveka. I gledaju me čudno, kao da nisam odavde, već sa Jupitera.
Kad sam bio mali kažu dobar bijah drug i u svakoj krađi uvijek bijah tu, kad sam bio mali kradoh tuđe grožđe, kradoh plavo grodzje, kradoh tuđe dunje, tuđi jorgovan. I mislio sam više nikad krasti ne, rekao sam više nikad krasti ne, dok ne sretoh te ... I evo kradem ljubav tvoju, kradem osmijeh tvoj, kradem nježnosti tvoje jer mi ih ne daš ti...
Miladin Šobić
