Sedi u sobi koja počinje da mu liči na mišju rupu i čini mu se pregolema. Sutra, koje nije očekivao je tu. Mislio je lako će, ali kurac. Juče je delovalo lako. Ma nije on ni mislio o tome. Ne bi ni sada, ali debelo kuburi sa samopouzdanjem.
Samo želi da mu se vrati ravnodušnost.
Vraća se sa fakulteta. Saznao je da je pao ispit, samim tim i godinu. Kako svojima da kaže da jedinu svoju obavezu nije ispunio, dok oni prebrojavaju žuljeve na rukama od motike da se razonode.
Gleda na telefon. Nije poslala poruku. Kučka, boli je kurac za njega! Lupa mu srce. Žao mu je što je to rekao. Ali kako ga se ne seti?
Opet ga boli glava. Često ga boli.
Kiša? Maločas je bilo sunčano! Kako nije video oblake?
Pljušti, sav je mokar. Pored njega stoji neka otmena gospođa u bundi, za sobom vuklja psa.
Jednog od onih modnih pasa. Sa frizurom, pedikirom, manikirom...
I pas ima jebenu KABANICU!! On kisne, ali pas IMA KABANICU! Kako bi šutnuo tu džukelu pod auto!
Ali, nije pas kriv? Jadna džukela ništa ne zna. Ali, nije ni jadna! On je jadan...
Što više razmišlja, to shvata da nula ima veću vrednost.
Samo da one glavobolje nisu opasne.
Do sada je bilo sivo. Više nije. Prošarano je i crnim.
