Kada smo sami,umesto da budemo svoji i potpuno uživamo u sebi,većina nas žudi za odnosima.Međutim,u odnosu skrivamo vitalni deo sebe iza maske i zatim se pitamo zašto smo nezadovoljni.
Kako da budemo svoji?
-SLUŠAJMO SEBE UMESTO DRUGIH
Da bi smo slušali sebe,prvo moramo da iskorenimo naviku da pitamo druge za mišljenje.Jer svaki put kada uzimamo u obzir mišljenje drugih, dok biramo šta da radimo, mi okrećemo glavu od intuitivnog glasa koji direktno dolazi od onoga ko smo mi stvarno. Tako gubimo moć autentičnosti. Slušanje sebe znači afirmisanje onoga ko smo mi stvarno. Jedino tako možemo stići tamo gde nas naše srce vuče.
-BUDIMO ZADOVOLJNI SOBOM ONAKVIMA KAVI JESMO I ZNAJMO DA ĆE NAM U TOM SLUČAJU DOĆI SVE ŠTO NAM TREBA
Brkanje samoće sa usamljenošću samo pojačava osećaj razdvojenosti i tako doprinosi još većem nezadovoljstvu i patnji. Da bismo ukinuli veštački stvoreno lično nezadovoljstvo, sve što treba da uradimo jeste da shvatimo da uprkos istini o našoj samoći nismo usamljeni, jer NISMO nikad ni bili razdvojeni jedni od drugih. Samo nam se tako čini dok doživljavamo sebe iz perspektive drugih. I sve dok to budemo radili, gubićemo svoj originalni lik.Ono što valja uraditi tiče se suočavanja sa strahom od toga šta će drugi da misle o nama ako mi budemo onakvi kakvi stvarno jesmo.
-OSTANIMO VERNI SVOJOJ SUDBINI
Da bismo ostali verni svojoj sudbini, prvo treba da saznamo koja je od mnogih mogućnosti naša sudbina u ovom životu. Zato nam je neophodna intuicija, iskreno srce i sabrana pažnja. Ako to nemamo, vrlo lako možemo da skrenemo bilo gde misleći da idemo pravim putem. Svoju sudbinu krojimo iz trenutka u trenutak svojim mislima, rečima i delima. Onome ko to zna i potpuno veruje da može da ovlada sposobnošću šta će da misli, govori i radi, dobra sudbina je zagarantovana. Nije bitno kroz šta će proći, na kraju će sve ispasti kako treba – stići će kući.
Najvažnije je da ne upadnemo u zamku samoobmane misleći da možemo da odrastemo pre vremena i da nam nisu potrebni drugi za koje ćemo emotivno da se vezujemo i sa kojima ćemo bezrezervno da delimo svoju sopstvenu realnost. Istina je da smo sami došli na ovu zemlju i da ćemo, isto tako, sami otići s nje, ali svrha života nije samo u tome da gledamo sebe i svoje interese već i da budemo tu jedni za druge i da jedni drugima delimo darove koje nosimo u svojoj duši.
