Onaj trenutak kada ti tvoji roditelji pokušavaju objasniti smisao života jer si nešto žešće zasrao, a ti već sit ovih priča bacaš se u meditaciju i ne čujes ništa, sem bla bla bla, možda ti nekad neka reč prodje kroz glavu ali odlučno nastaviš dalje i jedino što vidiš su mimike i krivljenje njihovih usta u naletu besa... Kada ma koliko svi oko tebe vrištali i mrzeli te, tebe boli uvo za sve i jedino o čemu razmišljas je da jedva čekaš da završe kako bi mogao da se okreneš i odeš.
Primer stvarno nije neophodan.
Problem nastaje samo ako te pitaju da im ponoviš šta su rekli....
