Blam

Pojava pri kojoj vas vase ponasanje (moze i tudje, ali je prva varijanta mnogo cesca i pogubnija) dovede u nezavidan polozaj pri cemu kao zagrizeni ateista molite Boga da vas uzme, zemlju da vas proguta i poplavu da vas odnese, sve - samo da ne bi morali da budete na mestu na kom se u tom trenutku nalazite.
Pojava moze imati vise oblika i razlicite stepene intenziteta.

Studentska citaonica, nekoliko dana pred ispit.
Stolovi popunjeni do poslednjeg mesta, svi su zadubljeni u otvorene knjige i skripte isarane flourescentnim markerom. Tisinu prekida samo zvuk listanja stranica i pokoje akademsko *KHM*.
U jednom trenutku zvoni vam telefon, koji ste, naravno, zaboravili da stavite na "silent mode" i sada 50 ljudi skrece paznju sa svojih muka i osudjujuci (neki i sa dozom sazaljenja) gleda u vas, dok vas telefon izdajnicki para tisinu (kao za inat, melodija je postavljena na zvukove dzungle, kalasnjikova ili ne-daj-boze pesmu Dragane Mirkovic).
Brze-bolje se javljate na telefon, i kroz zube procedite: "Cekaj da izadjem iz citaonice!".
Crveni u licu, ustajete i krecete ka stepenicama dok vas masa prati pogledom, spustate se stepenicama i na pretposlednjem stepeniku zapinjete i padate, sto sada vec izaziva pokoje prikriveno *PFFF* u redovima blize vama. Dok se ljudi okupljaju oko ograde da vas vide i naslade se vasom patnjom, primicete mobilni koji je ostao u refleksno stisnutoj saci...
"Aj' nazvacu te kasnije, mislim da sam slomio prst".