-Sine,ovo je Dragan,on je muž one lekark...
-Tata,a el idemo i danas kod one kučke?
-Nemoj tako sine,kučke su žene kučića,nemoj da porediš sa nekom ženom,nije lepo...a na koga si mislio?
-Kod one što mi nabila bocu u dupe,majku joj njenu bezobraznu,kako sam je opsovao...
-Ćuti tu!(udara po glavi,stavlja detetu ruku na usta,ali dete nekako nastavlja da priča)
-Da,kako sam je samo opsovao,rekao sam joj da je komunalka,rospija,kurva,da joj smrdi iz usta,ima šumu ispod miške,da je krezuba,da je roditelji našli u kontejneru,da je gadna kao ono mrtvo kuče u mikrotalasnoj u onom hororu...kako se ono zvaše..Drag...
-(otac u stilu američkofilmskog sloumoušna govori noooooooo,sa zamahom ruke ka dečaku)
-Dragana Mirić!
-Majmune jedan,marš u auto...izvini,Dragče,ma znaš kako,deca su to,ne misli on ozbiljno...
-(Dečak gura glavu kroz prozor)Mislim!

Osoba1: ''Mara se spotakla u kafiću i prosula piće na nekog lika.''
Osoba2: ''Mara se namerno spotakla na jednog prezgodnog momka u kafiću i prosula po negovoj kiti koktel.''
Osoba3: ''Mara se 'vatala u kafiću sa nekim macanom. On njoj nabio jezik u uvo, jezik izašao na drugu stranu. Onda je ona na njega šatro slučajno prosula tekilu i otiđoše u WC da ga ona obriše ... ma, da se drpaju, bre ... To je bar jasno!''

Prvi čas, fizičko. Profesorica odlučuje da oceni skokove preko kozlića. Ivana traži par probnih skokova jer je trapava i potrebno joj je još malo vežbe (iako smo pre toga vežbali tri nedelje). Napokon pištaljka, stajemo u kolonu i počinje ocenjivanje. Za svaki slučaj svako ko preskoči ostaje kraj kozlića da dočeka sledećeg. Ivana trči prebrzo, naskače na odskočnu dasku svom silinom i u trenutku kad je raširila noge cepa joj se trenerka. Skuplja noge ne razmišljajući da je još u preletu, zapinje stopalima o kozlić i pada na drugaricu iz razreda pri tom joj se grčevito hvatajući za šorc i povlačeći ga na dole. Kada smo se uverili da su obe dobro, nastaje provala smeha... Jasno je kome nije bilo smešno.

Studentska citaonica, nekoliko dana pred ispit.
Stolovi popunjeni do poslednjeg mesta, svi su zadubljeni u otvorene knjige i skripte isarane flourescentnim markerom. Tisinu prekida samo zvuk listanja stranica i pokoje akademsko *KHM*.
U jednom trenutku zvoni vam telefon, koji ste, naravno, zaboravili da stavite na "silent mode" i sada 50 ljudi skrece paznju sa svojih muka i osudjujuci (neki i sa dozom sazaljenja) gleda u vas, dok vas telefon izdajnicki para tisinu (kao za inat, melodija je postavljena na zvukove dzungle, kalasnjikova ili ne-daj-boze pesmu Dragane Mirkovic).
Brze-bolje se javljate na telefon, i kroz zube procedite: "Cekaj da izadjem iz citaonice!".
Crveni u licu, ustajete i krecete ka stepenicama dok vas masa prati pogledom, spustate se stepenicama i na pretposlednjem stepeniku zapinjete i padate, sto sada vec izaziva pokoje prikriveno *PFFF* u redovima blize vama. Dok se ljudi okupljaju oko ograde da vas vide i naslade se vasom patnjom, primicete mobilni koji je ostao u refleksno stisnutoj saci...
"Aj' nazvacu te kasnije, mislim da sam slomio prst".

Iz iskustva, desilo se mom dobrom drugu. Hoce on da menja brzine na desnoj strani dok drzi kolu u desnoj ruci pa levom izvlaci piruetu leteci zmaj da bi dosao do desne rucke.

pa se ja stidim i za njega

Зато је Бог измислио даљински, кабловску и 1000 историјско-научно-природњачких канала.

Kolubarski most?