Blene k’o tele u šarena vrata

Po Vojvodini i danas ima mesta gde domaćini puštaju krupnu stoku na ispašu u okolini sela. U jutarnjim satima, krave iz celog sela se same upute ka pašnjaku, vodeći i svoju telad uz sebe, gde provode ceo dan i gde ih čuva plaćeni čobanin. Uveče se, takođe, same vraćaju nepogrešivo nalazeći svoje dvorište, gde ih čeka otvorena kapija. Ima i kuća koje nemaju krave i u to doba ne otvaraju kapije. Upravo te kapije zbunjuju teliće koji još nenaučeni na ‘svoju’ kuću, zastanu ispred njih, zbunjeno blenući u vrata. Ponekad se od njih odvoje tek kada im mama-krava daleko odmakne i počne da ih doziva, a ponekad se i vraća po njih da ih njuškom pogura dalje.

Pubertetlija stoji kraj kioska i gleda kao omađijan u naslovne strane pune golih devojaka. Drugar ga zove, ali ovaj nema pojma i ne čuje ništa. Zinuo i zuri k’o hipnotisan. Drugar se vraća do njega, klepi ga po leđima:
- ‘ajde, zakasnićemo! Šta bleneš, k’o tele u šarena vrata!