Bog će da ti plati

Идем ти ја тако једном кроз шуму, кад одједном неко пиштање зачујем. Погледам боље шта је то, кад оно једна гуја пишти у процепу, ни тамо а ни овамо. Узмем грану, размакнем оно стење, гуја испузи, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син змијског цара, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Идем ја даље кроз шуму, преко потока прелазио, кад оно одједном у води нешто се шарени. Шта ли ће то бити, помислим ја, кад имам шта видети: дави се лептир, велики ко шака човечија. Ја се сажалих, пружих му грану, он се успуза уз њу, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син цара свих лептирова, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Изађем ти ја из шуме, кући се враћао, кад оно на пешачком прелазу угледам где стоји једна баба са ходаљком, не може пута прећи никако. Ја се сажалим, под руку је ухватим и преко пута преведем. Тада баба људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ми данас помогао. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам ћерка мајке свих баба, и моја мајка ће доћи да ти помогне.
Прође отад неколико година, на све те згоде ја сам био и заборавио, а звиждукао нисам никако, ни да се заборавим па да нешто засвирам, јер сам невесео био, нека беда дошла међу народ, порези и намети се накупили, ради и ради по цео дан, не можеш голу децу прехранити, а камо ли да за тебе нешто остане. Још ми жена умре од чуме некакве, деца ми осташе, а ја не знам шта ћу с њима. И једнога дана, због дуга банци, на добош кућу и све у кући ми ставе. Деца плачу, кажу: Тата, како ћемо ми сада? Ја им велим: Стрпите се, моји сироти, одох ја да питам мајку. Чудно ме гледаше, ал ућуташе.
И кренем ја у гору, а све у недрима стежем коноп што сам га кришом из штале изнео. Кад зађох довољно дубоко, извадим коноп, око гране га пребацим, омчу направим, и на врат је намакнем. Мрети се мора, па бог.
Тад се наједном сетим змије, бабе и лептир, па се од све муке мало и насмејах. Хајд да звизнем, рекох себи, па шта буде да буде, неће бити горе. Звизнух, кад оно са свих страна поврвеше змије, нагрнуше лептири и буљук баба око мене као да из земље искочи.
Проговори први цар свију змија: Шта је с тобом, човече, што то душу хоћеш да огрешиш, себи живот да одузмеш? Ако је због болести, ја ти могу помоћи. Има једна трава, оздравник се зове, очас ћу ти је донети, и сваку ће болест одагнати, ма колико тешка била. И здрав бићеш довека.
Проговори друга матер од свих баба: Шта је с тобом, човече, где ће ти душа, с враговима у казану да се кува? Него реци баби, ако си без неког драгог остао, зна баба чини свакојаке, да их изговориш у ноћи без месеца на раскршћу, и кост из мртвачевог гроба у реку да бациш, вратиће ти се у живот као од мајке рођен поново. И живећете срећно до краја живота.
Проговори трећи цар свих лептирова: Шта је с тобом, човече, душе не греши што ти је бог дао, него гледај како можеш да се спасаваш. Ако је због љубави, ја чудотворан цвет знам, убраћу ти га, па кад дунеш у њега, она ће ти дотрчати, и лудеће за тобом док вас смрт не растави.
Стадох па помислих: болестан јесам, ево кичма ме жига већ годину дана. Да сам без жене остао, остао сам, има томе, а деца мајке немају. Да у љубави среће немам, истина је и то, није после женине смрти ниједна за мене хтела. Ал није то што нуде они мени то што мени потребује. Све нешто мислих, али никако да смислим како невоље своје да се ратосиљам уз помоћ коју ми нуде ови чудни свати.
Почех: Чујте, браћо и сестре, бићу искрен. Нити здрав сам, нит у љубави среће имам, а и жена ми се недавно преставила. Него, на добош ми оде кућа због дуга банци, а новаца немам, посла немам, сиромах сам пуки, без игде ичега. Па ако бисте ми око тог кредита могли помоћи...

Погледаше све троје у мене, згледаше се између себе, па змијски цар проговори: Еј, несрећниче, кукала ти мајка, од свег зла, ти најгоре направи. Па слеп код очију свој живот упропасти. Па децу своју без крова остави. Еј, човече, где ти глава беше, и на шта си мислио?
Ја заплетох језиком: Узех кредит у швајцарцима... каматна стопа била повољна, франак стабилан, паритет евра и франка... рекоше да се неће мењати, грејс период три године... а добио и бесплатну картицу за петнес посто попуста у Темпу...
Згледаше се змија, лептир и баба, па ми овако једним гласом проговорише: Ех, бедни човече. Да си без здравља, љубави или кога милог остао, све бисмо ми теби повратили, и среће би имао, и да се цео живот веселиш. Ми дајемо оно што је нама од бога дано. А у ваше људске ствари ми не дирамо. Сад одосмо, а ти гледај шта ћеш, помоћи ти никако не можемо.
И нестадоше исто као што су се створили.
Држим сада рукама ову штрањку око врата, не знам шта ћу са њом. Ветар однекуд кренуо да дува ко да се помамио, па се грана мрда лево-десно. Камен ми се клизав под ногама клати, и никако да се смислим: море, да га избијем себи испод ногу, ил да скидам конопац са врата, па натраг у село. Чекам и чекам, ал некако