Kada vas dok se krećete ka autobuskoj stanici posmatra deda koji sedi na kamenu preko puta, mentalno zamenjujući ravnicu planinom, glođe travku, natapa je pljuvačkom i siluje međuzubne prostore njome. Vreba i poznat je po vrebanju... Potencijalna žrtva njegovog verbalnog iskazivanja dosade, dolazi do prvog problema- stati na mesto koje je što dalje od njega i uzdati se u njegovu presbiopiju i rizikovati da vas porazi kratkovidost autobusa. Drugo, ako se nalazite u njegovom vidnom polju, treba pokušati da mu stavite do znanja da on nije u vašem, tj. praviti se da ga ne vidite, ali ipak treba kontrolisati njegov položaj. Najčešća greška je da gubljenjem dotičnog iz vidokruga, rizikujete da dobijete njegovo prilaženje s leđa uz reči ''Kolko još imaš fakulteta? Dve godine? Treba učiti, treba!'' A najveća greška je govorenje svog imena, posle čega sledi rukovanje, uzvikivanje vašeg imena svaki put kad vas ugleda, odavanje utiska da ste u bliskom kontaktu i stvaranje slike kod ljudi da vam nije ostala nijedna godina fakulteta jer verovatno ni ne idete na njega.
Svaki jebeni dan!
