bračni sertifikat

Негде на Руднику...

- Мама! Тата! Стигла сам!
- Ооооо, здраво, ћеро! Добро си се сетила да дођеш! Добро ми дошла!
- О, ћерко, па где си ти љуби те мајка! Па није Београд преко света да не можеш да дођеш!
- Здраво тата! Здраво мама! Па имам много обавеза у Београду. А ово је Невен.
- Како, бре?
- Невен, драго ми је. Љубим руке, госпођо. Ја сам Миленин дечко.
- А?
- Тата, ово је мој дечко и мој будући муж. Знаш, верили смо се. Невен је пета генерација Београђана, завршио је менаџмент, ради у једној агенцији која издаје разне сертификате, а такође и за једну невладину организацију која се бори за мир у свету. Доста путује, па немамо много времена за неку велику свадбу. Венчаћемо се у Београду, у општини, нећемо у цркви, нисмо планирали да зовемо никог осим породице.
- Чекај! Како то те је запросио, а да нас није питао? Како да не правимо свадбу? А родбина? Како нема венчања у цркви? Па како људима на очи да изађем кад им кажем да ми се ћерка удала, а нисам их звао на свадбу.
- Па, господине, ово је 21. век, надам сте да сте издигли изнад тих назадних обичаја као што су тражење девојчине руке од родитеља, венчања у цркви и преједања на свадбама.
- Слушај, синко! И да је триести век, овде код нас на Руднику се зна ред.
- Али то је апсолутно непотребно. Венчаћемо се у само општини јер сам ја атеиста и нисам крштен у цркви. Знате, има доста посла у невладиној организацији: "Светски мир" коју сам основао са својим колегама и у сарадњи са америчком амабасадом и ми слажемо да религија само кочи напредак наше цивилизације. Иначе, пошто се бавим издавањем различитих сертификата, ви можете да ми се јавите, ако Вам било шта буде било потребно.
- Не верује уз Бога! Није крштен! Америчка амбасада! Зет - страни плаћеник! Кад се сад нисам шлогирао, никад нећу! Јоргованкааа! Дај пушку!
- Тата!
- Драгутине?
- Милена, марш у кућу! Јоргованка! Рек'о сам нешто! Пушку!
- Господине, како можете? Понашајте се цивилизовано!
- Марш из дворишта! Ја овде издајем сертификате, и то брачне! Ја лупам печат, ти ми нећеш у кућу!
________________________________________________________
Негде у Смедереву...

- Огњене, да те отац пита нешто. Је л' ова твоја има обичај да устаје пре 11 ујутру? Целу ноћ се шеткала, купала се пет пута ноћас, хидрофор само бије целу ноћ. Помислиће комшије да чувамо слонове у подруму. Је л' ова зна нешто да ради по кући, да кува, да чисти, да иде у набавку или се само купа и сређује по цео дан? Јеси ли ти ово планирао да нам у кућу доводеш?
- Знаш, ћале, Елеонора је дипломирала светску књижевност, здраво се храни, редовно џогира, а пошто пише, а каже да јој је ноћ најбоља за стварање јер тада има инспирацију, а туширање јој помаже да боље мисли. Не зна кува, а планира да узме кућну помоћницу кад се преселимо у мој стан на Чукарици.
- Који твој стан? Тај стан се још води на мене.
- Па она каже да је време да ми га препишеш, јер каже да га нећеш у гроб понети, а и Миливоје је добио нову кућу.
- Опа! Она каже! Није ми ни у кућу ушла, а већ прави русвај. Ил' ће да се понаша како је ред, ил' ја стан преписујем Миливоју.
- Дај, бре, ћале! Који ти је? Како Миливоју и стан, кад већ има кућу? А ја!
- Он је бар домаћицу довео у кућу. И она има факултет, ал' зна ред. Троје деце му родила, њему још једну кућу да саградим, нећу да жалим.
- Али ја никад нисам волео те домаћице. Ја волим еманциповане девојке.
- Не волиш домаћице него ове белосветске. Пу! К'о да ниси мој! Боље да сам те на занат дао, био би човек, уместо што сам те слао у Београд да студираш. Ја ти рекох. Ил' ће да покаже каква је домаћица, ил' ништа од стана... овај брака. Ја сам тај који у овој кући издаје брачне сертификате. Шчуо?!