Ako bi za nekog dao krv, bubreg, srce to je brat, ne postoji ni jedna druga osoba na svetu koja je prisnija tvom srcu.
I to mlađi brat, miljenik roditelja, uvek si ga čuvao, pazio, pokazivao mu fore i fazone kako da muva pičke. Davao mu ćaletov auto krišom da ćale ne vidi, i uvek mu tutneš neki dinar, nek mu se nađe.
Ali đavo nikad ne spava, jedne noći je uzeo auto i više se nikad kući nije vratio. Majka mislila neka ga, našao neku curicu, pa sada prave unučiće, ali ne, crni oblaci su se nadvili tog jutra kad je policija došla na vrata i saopštila da je kamondžija umoran prešao u suprotnu traku i naleteo na njega. Tragova kočenja nije bilo, preminuo je na mestu.
Starijeg brata su zvali da identifikuje telo, i on ga je prepoznao i hteo je nešto da ga pita onako otkrivenog čaršava, ali nije mogao, usta su mu ostala suva i samo je promrmljao sebi u bradu: "To je on."
Izašao je iz hladne mrtvačnice i rekao majci: "Ja ću ga do jame voditi ali ja ga u nju ne spuštam, on je za mene još živ." Izašao je u hodnik i zapalio cigaretu i gledao je u plafon pola sata.
Dok je gledao u plafon ispijenih očiju punih suza,kleo je Boga što njega nije uzeo mesto brata, pred njim je život bio, toliko ga je voleo.
