Jer da imam, ne bi brojao. Brojim jer znam da nemam. Brojim jer se bojim da I to malo što imam izgubim, ili da to jedva dovoljno ipak nije dovoljno.
Kad si zadnji put pogledao bilo koji cenovnik a da si bio pri parama? Nikad. Gledaš cenovnik jer se nadaš da ćeš ugrabiti priliku da mnogo dobiješ za malo. Ali to teško ide. Tešiš se tako što pljuješ tu neku nazovi instituciju gde kupuješ bilo šta, jer kako smeju da naplate to što rade, sram ih bilo.
Računaš, planiraš, posmatraš i brojiš. Pipaš se i po džepovima i po glavi dok gledaš gospodu koja samo stisne dugme i sve završi za minut. Oni ne pitaju koliko. Njih to ne mora ni da zanima. Oni nemaju zgužvane novčanice od po 20 dinara, pomešane na dnu džepa zajedno sa nekom jeftinom duvanskom prašinom. Oni imaju devizne račune i plaćaju na klik. Oni kupuju ono što su izabrali i ono što žele, a ti samo ono što možeš ili ono što baš moraš. Oni razmišljaju o tome kako će živeti, a ti da li ćeš, i do kad ćeš izdržati tu neku epizodu koja se ne može nazvati životom, možda pokušajem preživljavanja.
I tako, dok ubeđuješ sebe da ima i gore, nosiš u maleni stan tu neku nebitnu privremenu stvar koju su kupio i nadaš se da će sve samo nekako postati bolje i lepše. A duboko u sebi znaš da neće.
Postoji razlog zašto sajtovi koji prodaju luksuzne gluposti nemaju cenovnike.
