Toliko iskren da počneš da krvariš. Figurativno, naravno.
Toliko iskrene reči od kojih posle slušanja samo stojiš frapiran, zaleđen, bez snage da bilo šta kažeš, potpuno zbunjen, sluđen i u mozak silovan od šoka koji te je udario.
Osećaš se kao Pera Kojot, super genije, kada na njega padne klavir iz vedra neba.
Tek ti poslednja polu-svsesna siva ćelija u jednom trenutku kaže: "Ne trudi se, ne vredi. Pokopan si samo tako."
