Dva omiljena muzičara pretposlednje devojke jednog mog druga-jedne u „onom nizu o kojima se izdaju saopštenja za javnost“. Trudila se i trudila i nekoliko puta im pogodila imena, kad je bila loše raspoložena. U razdraganom raspoloženju to su mogli da budu samo Bubi i Franko, ili već taj Frankenštajn. Drugar se, kao ljutio i lepo se zabavljao sa njom, ali tada nije mislio na muziku. Muziku je slušao sa drugarima i kurčio se sa podacima na kom pojačalu je Bubi, pardon, B.B. King razbio publiku u Royal Albert Hallu i ko mu je bio inženjer zvuka i zašto svoju giaru zove Lusil, kao i zašto se Vlatko Stefanovski prisetio da postoji bluz. Kasnije je shvatio da kvalitet veze zavisi i od kvaliteta hrane koja se pojede sa voljenim bićem, oženio „dobru kuvaricu i solidnu ljubavnicu“ a muziku ostavio negde pored kreveta, da je sanja...
