Bugarštica

(22. мај 1232. године, Дежева)
Владислав Немањић: Је ли, тебра, шта си се снуждио, опет те она твоја јебала у мозак, а?
Стефан Радослав Немањић: Ма да тебра, ја је волим, а она мене пљује на сваком кораку.
Владислав: То ти се код нас стручно каже- ти је волиш, други је јебе.
Радослав: Не би ми ваљда она то урадила?
Владислав: Тебра, јеси ти пио креч кад си био мали, нормално је да жена оће да те вара, што ће рећи Његош за једно 600 година "стотину би пром'јенила вјерах, да учини што јој срце жуди".
Радослав: А не знам шта да радим, јебига.
Владислав: Ма наће теби чика Довла неку бугарштицу да се смириш.
(дан касније)
Владислав: Радославе, ево ти је Андреа, Андреа, упознај Стефана Радослава Немањића.
Андреа: Хм... Еда ли ти е господин подугачак како име ти?
Радослав: Који господин?
Андреа: Па "господин", знаеш ти на што ги мислим.
Радослав: Ама који господин, овде у Дежеви све сељобер до сељобера најгорег, нема ту дисциплине, камоли господства.
Андреа: Ама бре курот јел ти ради, за тој те питам?
Радослав: Ма ради курчину, где да ради под оволиким притиском.
Андреа: Абе Владислав, оваи твои е потпуно жљонзав. Идем си аз назад, дојди ги понекад по вечери.
Владислав: ...Ништа, ајде. Дођем ти за који дан. (Радославу) Никад од тебе јебач, тебра, никад од тебе јебач.
Радослав: Питам се шта сад ради Евдокија. Мора да је загледана у брда док чезне за мном...
Владислав: Сенфа се с другим у рч доги стајл кретенчино једна распала неспособна, за који си курац краљ кад не можеш ни једној жени да одолиш, пиздо једна распала!
Радослав: Ах, па нема потребе да посегнеш за тако ружним речима...