U trenucima kada nam oslabi memorija, a neko nam postavi pitanje, čiji nam je odgovor doskora bio lagan k'o tablica množenja (naravno dva jednocifrena broja), mi se odgovora nećemo tako lako setiti kao da je iz naše glave premešten u folder Zaboravljeno koji se nalazi tamo negde u pizdi materini. Ali, što je najgore, kao puž ostavlja svoj trag koji nam uvek daje veliku nadu da se možemo setiti odgovora na postavljeno pitanje, i dobijamo dozu samouverenosti, tako da postavljaču istog ne dozvoljavamo da nas preduhitri i time sam sebi odgovori na pitanje.
Vodeći se raznoraznim stazama i logikama, želimo da dođemo do konačnosti i cilja, ne bi li skratili i mučenje i naprezanje, ali su šanse da će nam u praznu glavu banuti rešenje minimalne, gotovo nepostojeće.
Sve ovo prate adekvatni zvukovi.
-E, aj da te vidim sad. Ko peva pesmu Hej kafano, neću više?
-Hej kafano neću više? Hmmm.. Hej kafano, neću više, drug mi nisi bila... Jaooooj. Čekaj, ćuti sad, nemoj govoriti.
-(?!)
-Hej kafano... JOOOOOJ JEBEM MU MATER, ČEKAJ... Da nije..? Ne, ne, nije, ćuti, nemoj mi reći dok se ne setim.
-(?!)
-Ti je većom učinila... NE MOGU DA VERUJEM, JEBOTE, A JUČE SAM JE SLUŠ'O... Stani... Hej kafano... Brate, čekaj, nemoj mi reći...
-(?!)
-E, jebem ga ja, ne znam. Mozak će mi pući. Ko peva?
-Nemam pojma. Ja mislio možda ti znaš.
