Čekanje poponoćnih autobusa na Trgu Republike u Beogradu 80-ih godina.

Imali smo samo dva komada autobusa koji su razvozili zalutale putnike u 00:10 i u 01:10.
Ne znam više da li je ovo definicija ili nostalgija.
Laktanje, nogatanje, ruketanje su bili osnovni pribor za ulazak u onaj prvi bas koji je
ispred Konja polazio u 00:10. Ako nisi Spartanac, i ako kojim slučajem ne uđeš, čekaš onaj drugi bus u 01:10. Tad se lepo namikeri (odmeri gde će se jedna od troje vrata otvoriti) i upadaj brzinom svetlosti. Ne zanima te da li ćeš sesti, važno je da si uspeo da uđeš. Bitno je da si in.
Oni koji nisu uspeli, vraćaju se kući peške.
U većini slučajeva sam ja bio taj. Uvek sam bio polupijan, ili pijan, pa sam često morao da pešaka šipčim od Trga do Zvezdare.
Uzgred, nije bilo kontrole, jer nijedan kontrolor, makar bio tanak kao igla, nije mogao da se provuče.