Živeti život slabe rezolucije, živeti u prošlosti i od prošlosti; tiha frekvencija još uvek oscilira i ne dopušta da izgaziš pogolemi piksel sopstvenog života. On te ne tera da budeš to što nisi jer zašto bi inače sekao granu na kojoj sediš ako sâm želiš da funkcionišeš na takav način. U mraku. Po starom šablonu, zaglavljen u osamdesetim, devedesetim godinama.
Ne želiš promene; raduju te stare vrednosti koje sve manje poznaješ ali ih još uvek osećaš u trenucima slabosti i pritiska. Zbog njih si i dalje tu. Osećaš se živim, koloritnim iako ti se ličnost s vremena na vreme prelama kroz neku crno-belu prizmu kojoj ne možeš pobeći. To je tvoj život. VHS. Isti onaj koji ti cepa ćuške kad primeti koliki si neuklopljeni čudak, neskladan sa vremenom i idealima, ali i onaj koji poštuje kada ti nije dan i pomaže ti da pobegneš čitave lobanje od rulje naprženih klinaca koji čekaju pogodan momentum da te obaspu grudvama i ledenicama usred januara. Ono što ti daje, mora i da naplati dok pokušava da te nauči kako je svako vreme isto, samo su tačke gledišta različite.
Mnogi misle da si zatucan, zaostao. Da ti je svet ostao zarobljen u prošlom veku. I ti sa njim. Ponekad te tarzanka koju nosiš podseti da možda nisu daleko od istine; ćuti, bar ne švercuješ SIM kartice na crno, ne prodaješ benzin u flašama. Bar smeju da ti saopšte da je Tito umro. Odavno.
Ne vidiš više od onoga što smeš videti, uzimaš koliko treba da bi sutra video to što smeš i daješ onoliko koliko vidiš da možeš. Sve to u posebnom svetu. Svom.
