Ćerka je za oca

Ma znam da je Kćerka, al' ne ide bre, nije to - to. A ni ćerka nije bolje. Kako može jedno tako malo, slatko i milo stvorenje da bude nazivano ovom rugobatnom rečju? Ne može, neću. To je moj Prasko Prasković! Ako se nismo upoznali, ja sam Vučko Vučković. I Vučko uvek hoće da pojede Praska jer je Prasko omnipotentno biće i sadrži sve najslađe i najukusnije što postoji na ovome svetu, i preko toga!

I onda, kada jurnjava i golicanje prestanu, i dok je Prasko sav crven od Vučkove grube, nepodšišane dlake, kreće ustaljena konverzacija pred spavanje:
- Prasko, ja tebe do one bandere.
- Ja tebe, Vučko, do onog drveta.
- Ja tebe do neba.
- Ja tebe do zvezda.
- Ja tebe do meseca.
- Ja tebe puno, najviše, od svih ljudi i životinja...

I tako stalno. A onda me je jedne večeri, na kraju ove naše male mantre, Prasko značajno pogledao i rekao:

- Znaš Vučko, ja tebe volim i kad se dereš na mene.

Tuše Vučko, glupi Vučko...

МБ