Nekada davno pre mnogo godina, u vreme socijalističke vlasti i posleratne obnove zemlje, malo je bilo pismenih pa se nije moglo glasati kao sada na fensi papirićima u svim bojama duge. Glasalo se gumenim kuglicama tako što se postave duboke kutije za svakog kandidata, ljudima podele kuglice, a oni drže kuglicu u ruci i spuštaju ruku do lakta u kutiju. Tamo gde žele da ostave svoj glas, spuste kuglicu ali ne otvaraju šaku nego kad ponove proceduru sa svim kutijama onda pokažu komisiji da je kuglica NEGDE ostala. E, to negde je imalo i opciju za one koji ne žele nikom dati glas. Ta se opcija zvala ćorava kutija i ona je bila ničija.
Zli jezici su pričali da se glasanje organizovalo na spratu pa su kuglice padale u sobu ispod gde je dodatna komisija Državne bezbednosti pratila ko je za Kralja, a ko za Tita. Ispod kutije za kraljeve glasove izbuše rupu pa kad im kuglica upadne u sobu oni lupe u plafon, a zapisničar zaokruži ime sledećeg dobitnika turističkog krstarenja Jadranom na brodu Punat.
Interesantno, ćorava kutija nije imala rupu. Kuglice iz nje su jednostavno presipane u kutiju koja odgovara komisiji. U to vreme nije bilo neodlučnih.
- Brate, idu izbori...
- Idu...
- Pa šta ćeš? Ostaješ kod ovih tvojih ili ćeš dati glas za bolji život tebe i tvojih potomaka?
- Rešio sam da pređem u jednu od manjih stranaka, neku patriotsku...
- U ćoravu kutiju? Može, ti glasovi ionako posle dođu nama...
