Braniti sebe od drugih.

Danas toga malo ima, nije na ceni. Ljudi jure titule, da ih nazivaju gospodom, doktorima, profesorima, pa mi se čini kada bi ih neko nazvao čovekom, da bi se postideli. Nekako, čini im se obično. Svi smatraju da ako jedan profesor napravi 10 profesora, to je velik i važan posao, ali ako jedan čovek pomogne drugoj osobi da ostane ili postane čovek i da se čovečno prema drugima odnosi, to nije vredno pomena. Zamlaćuju se ljudi sa tim, kako im je bogatstvo ako imaju šest ili sedam cifri na štednoj knjižici, kako su veći ljudi ako imaju više 10-ki u indeksu, a najveće desetke, one životne, nigde se ne pišu. Pa se tako juri karijera, puno novca, sve u nekoj veri, da jedan akademik uvek može biti čovek, ali ne i čovek akademik. I to je ta greška. Jer čovek se postaje polako. Sa svakim stiskom ruke i samim tim što si uz čoveka i sam postaješ čovek, ali čim jednom okreneš glavu, sve to rušiš i gubiš. A na kraju, zaboravi se sve. Sve te titule što zamazuju oči i bodu, da li je neko milioner ili profesor svetske književnosti, ostaje jedino da li si prema nekome bio čovek. Jer prava pomoć se ne traži, ona se daje svojevoljno, prijatelji moji.