Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!

         Човек? Шта значи то? Ходати на две ноге? Имати моћ говора? То може и папагај. Бити паметан? Не баш. Човек је нешто друго. Нешто што га раздваја од осталих животиња.

         Снег до колена. Више не хладан, осећај се ко зна кад изгубио у мојим ногама. Ипак, оне саме иду. Без икакве везе са главом, оне раде свој посао. Глава пуна мисли. Да пукне! Оне лете без икаквог реда, сударајући се са оштрим албанским ветровима, који попут жилета режу месо претећи да оголе кости. Тишина у маси као на каквом спроводу. Сами себе пратимо до гроба, без икакве наде да ће нас нешто окренути од смрти. Чују се само фијуци ветра и снег под нашим ногама. Понекад нека псовка. Псују људи цара, краља, судбину, себе, све живо и мртво. Псују Бога, од кога такође траже помоћ, Сунце које их не греје ко зна од кад, хлеб кога немају...
         Ах, хлеб... Сладак ли је кад га мајчине руке умесе... Горак ли је кад је сузама заливен, онај војнички. Обично парче испеченог брашна са водом, служи само да те држи још мало пре него ли ти метак пресуди. Еее, да је бар тог горкога. Па нек је као пелин, само да црева не завијају као изгладнели курјаци у планини. У себи псујем краља, куд нас не поведе у лето преко ових планинчуга, бар да траву пасемо као и друге овце, не да гладни идемо на клање. Ветар кида месо.
         Паде мрак. Скупљен крај једног палог дебла које ми служи као јастук не могу да склопим очи. А волео бих. И да их не отворим више. Тако је лакше, велим себи. Жмурим и гледам своја стада. Расута по зеленим ливадама, док ја наслоњен на стару крушку грицкам травку. Једно немирно јагње трчкара около, долази до мене да ме оњуши. Храбо ли је, и радознало. Гледа ме крупним очима и заблеја. Мајку му, као да га чујем. Опет. И опет? Отварам очи. И опет га чујем. Полудео си, Милораде, велим себи и склапам очи опет. Ма чујем га ја, него шта! Да ли га Радован чује? Радоване, буди се. Буди се, лудаче! Еее, Радоване... Сутра ћу му крст направити. И попу ћу дати очев сат да га опоји. Ама, одакле се чује ово јагње?! Кроз шуму и мркли мрак пратим звук. Колиба. Арнаутска. Узимам пушку и приближавам се полако. А сав дрхтим, кој сам мој пошао сам. Будала. Кад ме виде Арбанаси готов сам. И нека. Кроз прозор допире слаба светлост лампе. Јагње све јаче запомаже, осећа да се гладни курјак приближио. Шкрипа врата ме пресече и брзо дигох пушку спреман да опалим. Из топле колибе изађе жена. Млада, нема више од шесн'ест. Да ли је ово дело Нечастивог? Да ли ме Бог куша? Девојка стаде и престрављеног лица гледаше ме. Као јагње свог изгладнелог вука. Чекајући да је режећи ухватим и раскомадам оштрим очњацима. Држала је нешто у рукама, стезала га уз груди као највредније благо. Јагње се драло. Гладан сам, његови ме крици терају да га закољем и поједем живог ту, одмах. Девојка, без икаквог звука, слеђена, крупним очима ме је гледала. Ах, како боли тај поглед, више од промрзлих ногу и швапског олова. Дете заплака. Скренуло је поглед младе Албанке са мог лица и она му шапну нешто, љуљавши га ту сама, незаштићена. Јебеш ово, Милораде. Враћај назад. Јагње утихну.
         Умро сам сутрадан. Нађоше ме како седим на оном деблу поред Радована гледајући према колиби. И поп ме опоји док нас затрпаваше снегом. Ко би рек'о, покварена матора јајара је за џабе то урадила.
         
         Човек? Да ли животиња, курјак ил' ја'ње? Да ли нешто... Ако сам не видиш, не умем ти ја то објаснити, синовац.

Ustajem i predajem rad.
- Evo profesorka, ne kapiram ja ovu temu.
- Ali probaj bar...
- Ma jebe mi se.

Млада жена је лежала на боку, гола, са чаршавом преко стомака, откривених дојки. Ногу савијених у коленима, док је кошчати део леве песнице гризла јако зубима. Гледала је у стари будилник на навијање на наткасни који је правио равномерне звуке. Казаљке никако нису ишле уназад.
По ко зна који пут је премотавала на тај кобни тренутак од пре 20-ак минута када ју је набрекло копље грађевинског радника абдоминално пробуразило без имало милости, начинивши жену од ње.
Ништа више није осећала.

Копљаник, окренут на супротну страну, је спавао тешким сном спокоја, као после истовара 10 тона беочинског цемента.
Несносно је хркао и Гордана је имала осећај да се никада неће пробудити. Или бар она то није желела. Штавише, све више се заносила мишљу да му олупа онај будилник о главу.

Спавач наједаред заропта ситно, па и то стаде. У тишини, из грла му се зачу високофреквентни, танани тон, налик оном који правимо при великом напрезању.
Собом се изненада проломи прасак сувог прдежа, сјурен муњевитом брзином из средњег дела дебелог црева, таквом силином, да се Гордана намах преплаши. Власник звука кроз сан задовољно замљацка устима, те уз полуосмех настави са једноличним, трочетвртинским хркањем, док је собу испуњавао несносан смрад човекове утробе.

Е, тако то, Гордо, звучи.

Горда шчепа будилник са обе руке.

Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...

Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.

Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.

Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...

Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.

Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.

Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!
- Grehota je raditi o hrani a biti gladan. - Mrve hleba posuše pod i poče obed...

Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.

U pačjoj nam zadali školi
Misao onog što čelik kalio
Jebeš mi sve po spisku
ako se Diši ne budem žalio

Maksimu gordo zvuči
Diogen ga tražio svećom
Jebem ti ovakve teme
Aj pa nek mi ja sa srećom

Vo vjeki vjekova
Da jebe rak raka
Od majmuna čovek ne biva
Dok obrnuto šljaka

Ko čovek se rodiš
A kakav ćeš mreti
E to stalno moraš
Imat na pameti

Više volet igru
Od pobede, uspeha, sjaja
Da bi pravi čovek bio
Moraš brate imati jaja

Čovek za raju igra
I po cenu Vratnika
Plaši se samo sebe
Ne i od drugih ratnika

Junak se brani od drugih
A čovek druge od sebe
Pritom znajući dobro
Da će zbog toga da najebe

Šta znači čovek biti
E to je prava tema
Čovek je prosto čovek
I druge definicije nema

Evo učo ovo je
Pismen moj zadatak
Zadaj lakši sledeći
Jebo li te patak

Gordo?!
Let me see, što bi rekō moj profesor.

Gordost je jedan od smrtnih grehova, te bi se u tom svetlu moglo reći čovek, kako to (po)grešno zvuči.

Evo kako gordost vide oni
koji bi da nam pokažu put:
"Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљoм."

S obzirom da nisam rob dogmi, naročito ne svedok, samim tim ni testis, što za krajnju posledicu ima da nisam jaje, ne bih se bavio ovim aspektom gordosti, mada bi mi bilo lakše da iznesem primere.

Bliži mi je onaj finiji prustup, gde gordost podrazumeva neki pitomi ponos, baziran na velikim delima, korisnim mikrookruženju ili široj zajednici, a koji se prepoznaje još kod Diogena i Seneke.

Ponosim se svojim prijateljima i mnogim gotovo anonimnim ljudima, kao što su Marina Moračanin, konobarica, Dragan Nikolić, policajac ili
Milenko Obućina, ubogi starac, koji su već zaboravljeni, a učinili su nešto veliko, što bi se u normalnim okolnostima podrazumevalo.
I mnogi koji su rizikovali život spasavajući tuđi. Ponosim se sobom jer pripadam istoj vrsti.

Biti čovek ne znači pripadati vrsti homo sapiens. Ne samo to. Nije dovoljno da organi budu raspoređeni prema zadatom modelu. Moraju i da funkcionišu u modu karakterističnom za čoveka. Za Čoveka! Makar
organ koji favorizuje čoveka kao najinteligentnije biće u poznatom delu Univerzuma, mozak, zbog čijeg korišćenja, ili
nekorišćenja, ljudi postaju poznati.

Čovek je u proseku
inteligentniji od svinje, ali to ne znači da je svaki čovek inteligentniji od svake svinje.

Mnogi ljudi su obeležili vreme u kom su živeli, ceo svet je čuo za njih. Ne uvek po dobrim delima. Neko kao čovek, a neko kao svinja.

Svejedno su bili veliki, to više u svojim očima, što su više štete naneli civilizaciji.

Postoji i verzija "čovek, kako to gorko zvuči". Ne slažem se, a ne bi se složili ni ljudožderi.

Proudly yours, S. O.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Шта је то човек? Ако је гордост назвати се човеком, добро би било знати шта је човек.

Стева Кец је био велики господин. Надимак је добио од карте, хтела га. Од карте је направио и кућу, највећу у крају, бензинску пумпу, почео да увози цигарете, направио приватну телевизију. Причало се да ради и са дрогом, ал нико никад није доказао. Радио и са каматама, то је било доказано ко зна колико пута у Хитној.

Када не увози оно што му је ишло у камионима (а шта је то било у камионима, само је он знао), Стева је давао. Обилато. И волео да сви то знају. Кад уђеш у његову канцеларију, била је препуна плакета и разних захвалница које су му висиле по зидовима. Највише је волео да се хвали како даје на зидање цркава. А хвалио се. Онако простачки, вулгарно. Имао си утисак да је давао више да би знали да даје, него што му је стало до оних којима је давао. Ваљда још један вид маркетинга, шта ли је.

Имао је и сина. Дечко као јабука. Купио му Стева и најбољи мотор, са највећом кубикажом. Тим мотором је једно вече подлетео под камион који је стајао на сред пута. Имао је само двадесет година. Причали су они који су изашли на лице места да је судија после тог увиђаја узео три дана одмора. Истражни, који је све до тад видео. Сахранили малог у затвореном сандуку.

Стева се повукао из народа на једно месец дана. Фирме му радиле, узео он паметне људе да их воде, ал њега нигде. Сви су мислили да ће да оде у лудницу. Многи су једва чекали.

Ал вратио се Стева у фирму. Носио браду и црнину, али и изнутра се променио. Опростио лихварске камате и тражио само главницу да му врате. Једини услов му био да му помену сина. Продао све послове сем телевизије и пумпе. Почео да посећује оне цркве за које је давао паре, оде и на литургију једном у два - три месеца.

Данас га знају као човека који више воли да буде у сиротишту него било где. Даје паре, води децу на екскурзије, купио им и коња. На неки начин, сва су та деца сада његова. Хоће га пара и даље, као и увек што га је хтела. И сви сиромашни у целом крају желе да има што више, јер Стева Кец ради за њих.

Деда Добри из Бугарске је просјак. Када му неко да неку пару, он му направи наклон до земље. Да ли је у питању дете, да ли је у питању стара особа, Деда Добри се свима клања. Ако треба помоћ, деда Добри помаже. Без накнаде. Сви га воле.

Али оно што су тек скоро сазнали, јесте да Деда Добри све што добије од просјачења даје да би подигао манастир. И Деда Добри је један од највећих донатора тог манастира у Бугарској. Тај Деда Добри, који нема своју зараду, који се клања за сваки цент другима, који спава на улици и једе ко зна шта, највећи је донатор једне куће која служи свима. Веровао ти у ту неку вишу силу ил јок.

Стева Кец је постао човек. Није био, али је постао. И Стева Кец не прича да је човек, други то причају о њему. Човек је титула која није ни наследна, нити може да се купи. Деда Добри је човек много дуже него Стева Кец. И о Деди Добром су писале новине, мада нико од новинара није ни пробао да истражи ко је и шта је Деда био пре тога. Али, кад једном постанеш човек, није битно ни колико си дуго човек, ни шта си био и радио пре тога. Битна је титула човека коју носиш.

Шта је човек? Не знам. Можда нико и не зна. Али знам да је то титула, коју ти други доделе, као орден. И знам да тај орден нит можеш да купиш, нити можеш да убедиш друге да си човек. Други ти додељују ту титулу откад је света и века.

И управо због тога је највећа гордост кад самог себе назовеш човеком.

Te noći nekih 1400 grama nervnog tkiva smještenih u mojoj lobanjskoj duplji opet su me uspjeli iznenaditi svojom sposobnošću da budu nesposobni.
Naime, puna dva sata kroz moju glavu prolazila je muzika iz starih kasetaških pornića a sat vremena prije toga proveo sam u unutrašnjem monologu u kojem sam pokušao doći do zaključka sa koje strane se zapravo postavlja lenjir prilikom mjerenja dužine polnog uda.

Rekoh: „Jeb'o me ko me dade ovakvog,“ i odlučih da ispurnjam.
Krenuh otvarati kutiju švercovanog Ronhilla u kojoj zatekoh samo jedan cigar. „Kad prije?“ – pomislih.
Pomalo razočaran ga zapalih, povukoh jedan dim i lagano se okrenuh u stolici na točkiće a zatim pogledah prema prozoru i vidjeh da jutro samo što nije. Kriviću vrijeme... Njega uvijek nekako nedostaje.

Kada posmatram stvari ovako retrospektivno shvatam da meni zapravo uopšte nije falilo vremena ili mi ga bar nije falilo koliko volje da počnem raditi stvari na vrijeme. Tu osobinu još uvijek nijesam uspio iskorijeniti, barem ne u potpunosti i zbog toga, te noći, još 24 časa života iskorištena na krajnje neproduktivan način su zauvijek otišla u nepovrat.

Minut purnjanja za još jedan propali dan. Minut purnjanja i muzika se stišala taman dovoljno da mogu početi da pravim planove za sjutra.
A onda: „Datum,“ ta riječ mi prođe kroz glavu i presječe mi mozak u nivou epifize.
Ne sjećam se sad tačno koji je bio dan u mjesecu, niti koji je mjesec uopšte bio u pitanju. Samo znam da je bila subota ujutro i da sam odlučio odložiti ekskurziju u novi hrabri svijet za poslije vikenda obzirom da je poneđeljak blizu a to je jelte dan za promjene.

Ipak, nešto me je mučilo. Na trenutak mi prođe kroz glavu da komšija Pero sjutra neće pauzirati. Ne, komšija Pero će sjutra odvesti krave i konje na livadu da pasu i zaliti baštu i skresati kivi kako mu ne bi razjebao krevet za lozu i uz to obići pola komšiluka da vrati alat koji je posudio i da vidi treba li kome što pomoći.
Ni moj kolega Mile neće pauzirati. Spremaće ispite i odraditi domaći koji je ostao sa vježbi. Vjerovatno će usput naučiti i koju nastavnu jedinicu unaprijed. Bole ga kurac.

Ali ja ću da pauziram, jer ja sam čovjek a ne Pero ili Mile. Nemojte me pogrešno shvatiti ali ja imam osjećaj da se oni trude biti nešto što nijesu... Trude se biti nešto više od čovjeka, rekao bih uzaludno jer čovjek je samo gomila ugljenih hidrata, lipida i proteina koja je svjesna svog postojanja i sposobna za reprodukciju. Dobro, ima još ponešto što ide uz to ali to je sasvim dovoljno da bi bio životinja a obzirom da moja eksterna morfologija posjeduje karakteristike prosječne ljudske (prim. aut: ako ne i bolje) i da čovjek pripada životinjskom carstvu, zadovoljiću se time. Uostalom moji su me uvijek učili da je najbitnija stvar u životu biti čovjek a na osnovu navedenog, jajesam.

„Čovjek, kako to gordo zvuči,“ pomislih. Tako daleko...
Spustih se u prizemlje i otvorih novu kutiju cigara. Zapalih jedan i vratih se u potkrovlje da ispurnjam posljednji cigar pred spavanje. Ugasih ga u već ionako prepunu pepeljaru. Filter drugog cigara se zapalio i smrad se počeo širiti po sobi. Boli me kurac, sve je za ljude.
Skinuh potkošulju i ostadoh u širokim boksericama u kojima su mi se muda dovoljno opustila da prije nego utonem u san odigram jednu partiju džepnog bilijara.
Učinih tako i zaspah.

Te noći sanjao sam plavog kita. Bio je ogroman. Više desetina puta duži od mene. Bio je savršeno svjestan svog postojanja i sposoban da ostavi potomstvo. Bio je još veća gomila šećera, masti i bjelančevina od mene. Bio je veći čovjek nego što ću ja ikada biti.

Biti čovek ne znači samo davati novac prosjaku na ulici i spašavati kišne šume od istrebljenja zarad viših ciljeva. To je samo vrh ledenog brega zagreban sekirčetom a ispod toga čeka veliki ledeni blok koji tek treba biti istražen.

Čovek je prestižna titula koja obuhvata ceo spektar stvari koje treba uraditi u životu kako za sebe tako i za druge, nesebično pomagati običnim ljudima, biti ljubazan, plaćati svoje račune na vreme, biti pošten i nasmejan tokom čitavog dana.
Sigurno sad mislite da ste videli baš takvog čoveka na ulici ili ga sreli u samoposluzi kad vas je propustio na kasi. Niste. Niste ni prošli pored čoveka, jer taj isti čovek će vam uterati kurac do bubrega čim budete sami i on ne bude imao publiku da ga potapše po ramenu i kaže "TO MATORI!!!"
Ako obuhvatite sve slojeve društva vremenom shvatite da su ljudi apsolutni nelordi koji gledaju samo svoju guzicu i podmeću nogu drugima zato što su ljubomorni na tuđ uspeh.
Hoćete da registrujete kola, ne može fali ti jedan papir. Odvedete bolesno dete kod lekara, ne možeš da ga lečiš, istekla ti knjižica. Odneseš knjižicu na overu, ne može firma ti nije uplatila zdravstveno. Odeš u firmu, privatnik te laže da će sve biti u redu i pomeri ti rok za isplatu.
Koliko god se trudio da ti budeš čovek, da razumeš, pomogneš, shvatiš nekoga vremenom i sam postaješ nelord i kažeš sebi jebo ovo kad mogu svi biti govna biću i ja i tu sve krene nizbrdo otkažu kočnice ljudskosti i čovek poput kamiona od dvadeset tona se sjuri nizbrdo i sudari se sa zidom a iz prikolice se prospu po putu sve osobine koje je imao da ih drugi gaze i razvlače poput gavrana koji je video nešto lepo, mirišljavo i svetlucavo da viri i odneo to kod sebe u gnezdo.

Koliko god se ti sam trudio da budeš čovek i koliko god gledao sebe i druge nazvaće te budalom. Nazvaće te majmunčinom i pašćeš kao kula od karata i stati na njihovu stranu dok će te oni dizati u nebesa ti ćeš sticati lažnu sliku o sebi dok je realno stanje stvari sasvim drugačije.
I posle svega zapitaj se da li si čovek? Jesi li?

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Брате, знам да је то Рамштајн, јебена индустрија метала, али да ли су морали да ми пробију бубне опне јебеним озвучењем. Јелена и њена музика, хах, шест хиљада динара за вриштање, урлање и гледање дивљака на сцени, заиста ми та девојчура није јасна, ал' шта ћеш, све то спада у ''брачне'' обавезе. Очигледно у те обавезе спада и поштовање њеног персоналитија који је некако уско везан са тим што она назива музиком. Ето Тозо, бранио сам те синоћ а и ово јутро се дружимо, хехе.

Тоза пичи преко компа, шест јаја са сланином на столу, леба. Седим ту, глава тешка, скоро пада у тањир. Ћале седи у фотељи преко пута, као чита новине а заправо ме гледа испод ока и мршти се, сигурно мисли како проћердавам дане уместо да завршавам факултет, осећам то у његовом погледу. Слепац, он ће да ми каже, оседели маторац коме је крајње достигнуће добијање шут карте из државног предузећа јер је технолошки вишак. Никад нису знали ти маторци да живе. Као и кева. Да смешка ми се, чему јадо, да сам на твом месту убио бих се, израђала си децу до осамнаесте, цео живот служила овог слепца, зашто се ти смејеш. Ма само да завршим овај факс и одох ја преко гране, нећу да трунем у овој чамотињи.

Хм, са винампа креће јесен у мом сокаку, уз то смо се Јелена и ја први пут пољубили. Марин рођендан, 16. август 2010. Парадизо пун, шетам кроз масу, закачим раменом то нежно створење, погледи нам се сусрећу, време као да је стало. Пар тренутака бестрептајне загледаности је било довољно, те прелепе зелене очи. Причање са њом је било нестварно, као да смо једно другом читали мисли и допуњавали се као коцкице на тетрису, сем тог дела са металикама, ал ко ће на то обраћати пажњу. Пола пет, погледом случајно закачим Саву, његову масивну фигуру која седи наслоњена на шанк. Док дим левитира око његове главе обрасле у дугу, густу, браду, као кафански ореол, његов поглед се губи у даљини. Та слика ми се из неког разлога урезала у сећање. Какав ме Сава сад спопао, тада креће Тоза легенда ''... љубави моја туууго'' и дешава се тај тада магични тренутак. Јелена, моја Јелена...
Наједном ме обузима бура осећања, кнедла ми се стеже у грлу, очи се пуне суза. Јеботе где ћу сад да плачем, блам. Штипам се за бутину да би одагнао тугу и пребацио се на бол који ће зауставити сузе, узимам дубоке удисаје. Шта је ово, зашто ми се у тренутку чини да овај чулни опажај има неизрециву сврху... шта радим са животом? Ово су ми родитељи који цео живот посветише мени, Јелена је, па... моја љубав. Туга престаје, обузима ме необична радост, узбуђен сам као петогодишњи дечак који чека свој новогодишњи поклон. Позваћу је! Узимам телефон, налазим њен број, полазим прстом ка позивању и.... Чекај. Зашто ја њу први да назовем?

    Dobro bre, profesore, na šta ovo liči da Vas pita čovek? Kakva je ovo tema? Pitam se zašto baš nas tridesetak ima tu nesreću da baš nama predajete i da se u celoj državi jedino mi lomatamo sa ljudskom psihologijom i karakternim osobinama.
    Prosvetni sistem je truo, smrdi već, pomirite se sa tim. Nećete ga spasiti Vi sa pokušajima da od nas giliptera silovanjem izmuzete kvalitetno pisanije i oblikujete novog Crnjanskog, Puškina, Dostojevskog. Ko hoće da piše i ima dara on će pisati sa Vama ili bez Vas. Vaše je da se nađete takvima, prepoznate ih među nama, da ih usmerite i pravilno iskritikujete. A ne da maltretirate nas koji bi sada možda gledali Evrobasket a ne lomatali glavu o tome šta je gordost.
    Osećamo se loše, prisiljeni na pisanje o nečemu što nam ne leži. Druga deca pišu o tome kako su proveli raspust, kako jesen oblači sve u žuto-zlatnu boju i o ostalim mekim, veselim, živopisnim temama jer njihovi profesori poznaju sistem i nemaju više elana da krste goveda. Nisu kao Vi.
    To je gordost. Vi ste, profesore, gordi. Gordi ste jer sve ove godine oholo prkosite sistemu, uspravno stojite i nadate se da ćete doći do bar jednog od nas, da bitka neće biti uzaludna. A i ako ne doprete, biće sledeće godine...ako ne ni tad-onda one tamo... I dalje ponosni Vi ćete pokušavati sa bezobraznim razmišljanjem da ste bolji od ostalih, da činite nešto korisno, da ćete promeniti svet. Videćemo na kraju godine...
    Ne znam ni šta ja radim, šta pokušavam... Da promenim Vas? Da utičem na Vas, da Vas učim vašem poslu? Borim se protiv vetrenjača, učim starca da maca jajca...drsko sa moje strane, zar ne? Možda, ali šta ako uspem? Šta ako uspete Vi u Vašim namerama? Gordost je ono što nas vuče napred, što nam ne dozvoljava da se predamo, da potonemo, da nas poplava sistema povuče u vir jer samo gordi, ponosni, sigurni u sebe i bez straha od poraza uspevaju i isplivavaju na površinu reke zvane život.

Ništa toliko ne udaljava od Boga, drugih ljudi i samog sebe kao što je gordost. Izvor ostalih grehova kao što su sujeta, uobraženost, egoizam...

Bilo šta što čovek učini, nešto iznutra ga tera da se hvali kako je ON, ali ON to uradio. Kako je ispao čovek. I, eto samoljublja...
Naravno, pre nego što uradi bilo šta, dooobro je promislio. Jer, zašto učiniti dobro delo a da nema nikakve koristi, pa makar u vidu dobrog glasa ili simpatija u društvu.

Ne znam zašto ali, kad god se spomene ovaj smrtni greh, pred očima mi je čovek sa blago uzdignutom glavom. Kad malo bolje razmislim, možda zato što sam po prvi put to osetio kad mi je nastavnik matematike dao keca, stvarno nepravedno, uz obrazloženje, ja sam ovde profesor.
Uauuuu, izvinite, nisam Vas prepozn'o.

Da bi čovek što manje bio gord, neka se smeje samom sebi a ako to vidi u drugima neka učini isto, rekao je jedan sveštenik. Nikada mi to nije bilo jasno sve dok nisam otišao u Sarajevo na raspust kod tetke gde sam prvi put upoznao svoju ujnu Rabiju, novopečenu vernicu islama. Iako znam da su je tetka i majka ogovarale da je sišla sa planine i da je seljančura najgora i uvek je podjebavale, ja to nisam hteo. Sećam se da pre nego što je došla da su govorile da do pre rata nije znala ni šta je džamija ni kada je Bajram i da je na hrvatskom primorju ljuštila karađorđevu šniclu svih deset dana.
- Ooo, selam alejkum, ljudi. Pa đe si mi dragi moj, vidi koliko si porast'o, bolan.
Moja tetka je samo promrmljala, jeb mater, budalo i očima pokazivala majci na nju.
- Ma, nemaš mahana (na srskom, mana). Hodi da te dainica pozdravi.
Kao mali, nisam znao da se muslimani pozdravljaju dva puta i mahinalno sam je poljubio i treći put. Pošto mi se nije svidela, jer je bila ružna, debela i imala veliki nosinger, krenuo sam u sobu. Ščepala, ali bukvalno me je ščepala za ruku i poljubila još jednom. Kada sam je pitao što se ljubimo četiri puta kad to niko ne radi, samo je rekla:
- Ih, to je zato što te dugo nisam videla a i došao si kod NAS. Hehehe. Kad ja dođem kod tebe, onda ćemo se ljubit' tri puta. Hehehe. Važi?
Nije mi bilo opet jasno ali nema veze. Posle mi je tetka rekla da sam trebao da joj kažem da pojede govno jer se to neće nikad desiti.

Kad vidim ko sve sebe naziva čovekom dođe mi da njištim. U sledećem životu bih voleo da budem konj. Ali, nilski. Što dalje od uzvišenog bića, čoveka.

ДРАМСКИ САСТАВ С ПОУКОМ НА КРАЈУ

А: Познати руски социјалистички писац Максим де Сад... овај... Маркиз де Горки, изјавио је једном посебном приликом:
– Човек, како то гордо звечи!
Б: Не, неће бити да је тако. Мислим да је правилан цитат:
–Човек, како то горко звучи...
А: А, не, не, не... Мислим да ће ипак бити:
– Човек, како то супер звучи!
Б: E није, него:
– Човек, како то болно чучи!
А: Чучи?
Б: Чучи!
А: Тучи!
Б: То је рекао отац Тадеј! Мучи!
А: Гучи... Овај... Звучи! Звучи!
Б: Звучи?
А: Да, звучи...
Б: Да, да, да.... Звучи... Да... Али горко, је л’ да?
А: Не, не, не...

Итд.

Наравоученије ове басне:

Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао као да су стока. Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива. Како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух, и човек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина.

Књига Проповедника, 2: 18-19.

Дефиниција написана за такмичење Пачја школа

Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.

"Ovaj sastav boli. Za jedan tako kratak esej o čoveku i njegovoj gordosti, "Čovek, kako to gordo zvuči", boli iznenađujuće snažno.
Rečiti traktat o iracionalnim moćima gordosti i čežnje ka veličanju sebe u sjaju sebe, slatko-gorka elegija o neizbežnim posledicama gordosti čovekove.
Marcipan je jedna od malobrojnih autora koji poseduju dar da skrivene mudrosti učini opipljivim u trenucima velikih životnih iskušenja u životu svome i tuđem
(pa samim tim i čitalaca ovog remek dela). Srce jeste otporno, ali gubitak je njegov usud."
Independent on Sunday

"U ovom kratkom, nadrealističkom sastavu, najmoćniji detalji leže ispod pokorice običnog."
New Yorker

"Izuzetno romantična i plačno-lepa priča o gordosti, potpuno je različita od svega drugog: istinski original."
Guardian

"Marcipan je kao apostol Pavle."
Vuk Drašković, Politika

"Reći ću samo: pet plus i zvezdica, ostao sam bez teksta."
Zyclon, Vukajlija

ČOVEK KAKO TO GORDO ZVUČI:

Kako ja fe no me na lno pišem!
Iz tastature
srce i istina izlaze, gorko- slatko je sve.
Lako, kao pero, sa temom sam na "znam te - znaš me", odrobijaću je.
Ubedljivo dobro, bez izuzetka: pomračenje duše!
(Iz helikoptera izlazim totalno jestiva i isto toliko hot, govoreći rečnikom supermarketa.)

Profesori, moderatori, Vukajiljaši,
svevideći su kako ja savršeno sklapam ovaj tok u rano-jesenjem kovitlacu snažnih spiralnih misli o gordosti!

Da li Bog ume da piše, i da li je on mene napisao sada? Neću valjda da pitam Kaizena.
Da li sam ja sada Bog, ili ja pišem bolje? Voli me.
Mogla sam da ne napišem, jer, da li je u redu da bisere bacam pred čoveka?
Strast osećati, greh činiti - jer se piše uopšte, a kamoli o gordom!
Ali koga ja da pomilujem, bezgrešna?
Niko nije dostojan toga, zemljotres, cunami ili Etna, šta to skromnom treba?
Bolje je od svih koji bi možda pisali oholije od mene. Neću da ih nabrajam, mada će mnogi pokušati da se
prepoznaju, crkli dabogda.
A kako biti čovek bez te gordosti!? Ćutati, raditi, biti tih dok te ne zgazi drugi čovek, vreme
ili ja?

(Zvučim aerofono, zvuk dajem pomoću vazduha iz meha, a oglašavam se klavijaturom,
od C do, uglavnom, G3, ali zbog raznovrsnih registara, realni raspon je mnogo veći, od 2C do čak G6,
što takođe nije fiksirano. Širok spektar zvukovnih boja, oprobali se: Bah, Hendl i Lejdi Gaga - prim.aut.)

Soli Deo Gloria!

_______________________________________________________________________

ДРУГИ ПИСМЕНИ ЗАДАТАК------------------------------------------------14.03.1977

Човек - како то гордо звучи

Фонтана ди Треви

Лутао сам дуго тим прелепим градом,
Данима и сатима, сâм, у градској вреви,
Те потражих одмор под дебелим хладом
Чудесне и свеже Фонтане ди Треви.

Седео сам тако на каменом блоку,
Гледао у воду и умивао лице,
Дивио се њеном водоскоку
И посматрао локалне уличице.

Али...усамљен сам. Тужан.
Празнина ми душу млеви.
Рим ми самом делује ружан,
лажном чини се Фонтана ди Треви.

И пустињски цветак пријатеље има –
То су црни облаци над његовом главом.
Ни њих сада нема да му крупним капима
Срце суво оплемене с травом.

Од очаја жутог и од јада
Склопих троугласте очи
И пожелех да од сада
У њима завладају ноћи...

Ал' сину ми одједном тада
(и од тога добих нову наду):
Иза себе имам, ваљда,
Сву срећу у овом граду?!

Пред Богове стадох и анђеле с неба
С изразом на лицу покајничког мира:
„Дајте мени, Богови, оно што ми треба
А ја ћу вама ових десет (10) лира!“

„Признајем ти гордо, Богињо Фортуно,
На ниске сам гране већ одавно пао,
Бедан сам и јадан јер сам тебе пљун'о;
Новац сам за љубав ја упорно дав'о.
Ал' не грешим сада када Теби дајем,
Но веруј ми, Богињо – искрено се кајем!
Прими овај новчић под кипове твоје,
Узми га и не питај, Фонтано ди Треви!
Сву тугу одагнај, све несреће моје,
Љубав праву и искрену – то је све што желим!“

Све ово рекох у једноме даху,
И сâм не знам одакле ми речи,
Па стадох да чекам у самртном страху
Да душа моја почне да се лечи...

Затворих очи и стадох да лутам
По том мраку без лампице, свеће,
И угледах старе, што гута и гута,
Он моменте и најмање среће...

Ах, прва свест о постојању,
Вечерње небо над Калемегданом,
Рођендан, нека торта, осмеси,
Дунав тече моћно, дува ветар;
Свршено с школом, ха!
Први додир, први пољубац...
Први пријатељ нежних, плавих очију, наравно...
Улица. Дрвена улица...Не, бандера...

Отворих поглед на једном водоскоку.
Моје су очи сад потпуно босе
На дугине боје у млазу што се
Сӣве и губе у животном току...
Ал' угледах тада на каменом блоку
Девојку дивну, предивне косе!

Задрхтах. Да то није одговор на све моје жеље?
То дивно створење што ту сâмо седи?
Ја такве чистоте, ни лепоте беље
Одавно не видех, у свој својој беди!

Афродита она је и ликом и телом.
Струк, груди, рамена – све је то у реду.
Ал'некако савршеније, крхкије; чини се на врелом
Бетону где седи...к'о да је у леду!

Али, авај, не видех јој лице!
Прамен косе њене са мном прави шалу...
Јасно. Све разумем. То су смицалице.
Где Богови нађоше ту ситницу малу?!

...Помислих тихо, скамењен
Ко је то под тим велом,
Не знајућ'да сам заљубљен,
И да стојим пред анђелом,
Све док удар, дрхтај благи,
Не прође мојим телом,
И ја схватих, Боже драги,
Да сам... да сам...ЊЕН!

Како да јој приђем? Шта да јој кажем?
Храбрости немам ни случајем којим.
Ни дрскости неке, нећу да вас лажем,
Ал' нећу, ваљда, само ту да стојим!?

Почнем да корачам, ал'све полако,
Ни сенку свету не смем да јој згазим,
Она не зна ко сам па је, дакако,
Најбитније шта причам да пазим.

„Сад ил'никад!“, за себе рекох,
И срце стаде да ми лупа гласно,
По рамену, дрзан, ја је такнух меко,
„Ах умирем!“ помислих, но већ беше касно...

Узавру крв и младост ми сва,
Осмехнух се некако јадно, бедно
Кад сунце јарко обасја
Лице њено јој чедно...

О Боже мој! Каква грешка!
И талас врели обузе ми тело
Па...она је...ружна и још се смешка!
Да! Смешка се зацело!!

Немир црна, тешка мисао је нашла:
„Умри, гаде један, кад си ми на очи изашла!“

И један светли анђео је пао због старе пошасти, гордости, и постао таман, а неће ли обичан човек?

Гордост, један од најтежих и најгорих грехова, својом вештом руком вуче за собом завист, среброљубље, похлепу, гнев и огрће га као царев плашт јадном смртнику.

''Слободно ме искритикуј, понизи ме кад то и заслужим, придикуј ми кад погрешим, али не, ја нећу спустити главу и покупити твоје савете и критике. Победићу те својим преврелим оружјем, гордошћу. Уздигнуте главе ћу надмено саслушати и посути паљбу по теби какву још ниси видео. Моја сујета ми је то наложила и ја ћу је задовољити. Она не сме да трпи такво понижење личности, јер ја сам најбољи, најлепши, најјачи а ви, пријатељи, желите мој крај тако што ћу бити понизан пред чињеницама. Нећете успети, јер ја сам горд човек и поносим се тиме''

''Ниси ти човек друже. Човек не говори тако. Јако је тешко бити човек, увек је и било. Ништа се није ни променило. У старим временима је било гордих: Адам, Миној, Нерон, Диоклецијан, Бајазит, Хенри VIII, Стаљин и још доста њих. Тиме што не поричеш да си горд, дубоко си загазио у њу, помутила ти памет.
Немој само да одбијаш све критике које дођу до тебе, многе су добронамерне, отвори ум и према другој страни. Лако је препустити се ономе што храни сујету, али пробај да будеш човек, највеће начело и идеал од свих. Не само као биће, већ као суштина. Одбаци црнило са очију и погледај свет и са друге стране. Неће се свет пролепшати али ћеш јасније видети.
Неко паметнији оставивши своје мисли у аманет нама већ рече. Ако икако будеш зажелео да пливаш у таквом океану, да се бориш као човек, као прави човек, онда одбаци тај плашт који се вуче за тобом и непрестано те дави и гура на дно. Али колико видим, плашт је везан црним тешким ланцима из којих се тешко чупа. Али зарад човека, ништа није немогуће.''

Јесен је дошла неприметно за нас. Ипак, дрвеће није мислило тако. Лишће им је опало к'о добар дан. Башка су били четинари. Сконтали смо и ми касније кад смо морали да беремо куруз. Ех тај куруз јебо матер, комшије су покрале барем четири дунума. Стари је полудео. Кад смо већ код његовог лудила 'оће то кад не пије таблете за живце. Живце је погубио на покеру успут уз оне три куће које смо некад имали. Само да није вукао на трилинг кечева све што има...јеб'о га је овај с бојом или скалом. Не сећам се више, нити желим. Сад нам је лепо, поготово нама деци што не морамо да беремо куруз. Каже стари да ја због тога морам ићи да купим старо гвожђе по каналима и ливадама. Мени се баш то свиђа пошто сретнем Јелену циганку. Волим с њом да се дружим пошто ми допушта да јој ставим руку у гаће. Додуше ставио сам јој само једном пошто сам јој у замену дао леп комад месинга. За тај месинг сам могао да добијем лепе паре на отпаду, а и смрдело јој је у гаћама. Ваљда тако треба.
Јуче је комшија Мићо штројио нераста. Нераст се мало бунио. Смиривало га је осам комшија. Кад су му извадили то што је морало да се извади нераст је лежао неко време. Кад сам питао оца зашто нераст лежи ракао ми је да би и ја тако. Ваљда тако мора.
Баба је умрла пре два месеца. Тачније, није умрла него ју је прегазио ђед трактором. Тата је платио мртвозорство лекару и наговорио га да каже да је срчани удар. Полицији смо рекли да је умрла и тата је рекао да шутим. Била је то добра жена. Помагала је женама које нису хтеле да имају децу. Једном јој је поп Ђуро рекао да ће због тога у пакао. Зар се не иде у рај кад неком помажеш?!
Отац је решио да посече храст у шуми. То је највећи храст. Ђед му виче да то не сече и да остави у аманет мени. Отац је одговорио да ко зна какав ћу испасти и да би се могло десити да будем дрогераш и да онда нема везе ако посече храст.
Питао сам маму синоћ пред спавање да ли је лепо красти куруз, гурати циганкама руку у гаће, убити бабу и лагати полицију, помагати побачаје, бити поп или доктор, злостављати животиње, не мислити на будућност? Рекла ми је да је све то за људе, али да циганки морам да се пазим.