Crveno Sunce na kraju puta besmisla

дмт
То си ти, ти! Не верујеш!? Хах, па то ти је брате, неописиво, мада кад мало боље размислиш, можеш бацити које слово о томе. Узрок свему томе ти је ганџа албанка. Један цим и ту си, уствари ниси, али твој мозак јесте, то јест, као да јесте али није, уф! То ти је осећај када те боли јајо за све остало, већ само седнеш на терасу са погледом на град, гледаш како сунце залази, али не у Београду, већ у некој мало опуштенијој земљи, рецимо као Панама, Куба или Јамајка.. То ти оно кад се ушикаш, а твој мозак је најбрже превозно средство које је икад постојало, јер за трен можеш бити било где.
Пред тобом, са леве стране, као у највећем и најлепшем сну, као описи у "Белој Гриви", пролазе коњи са најлепшим шарама које се икад видео, њихови младунци трчкарају поред њих и вичу "мама, мама", и ето, то је једна твоја предност, ти можеш да разговараш са животињама. Са твоје десне стране, спушта се џунгла са свим могућим животињама које први пут видиш.
На месту где си ти, у окошеном дворишту, са базеном, поред тебе шанк где те служе најлепше девојке икада у оним топлесима од кокосових листова док твој најбољи друг Дред пушта транс и псај музику до даске.
Крај свега је омањи водопад који је скроз испред тебе, а изнад њега залази Сунце, лепше него икада, као у филмовима. Гледаш и не верујуеш. Твоје зенице се заврте као да упадају у транс, и враћаш се у нормалу, на тераси, у Београду, као опчињен се будиш уз речи "у јеботе, где сам сад био!". Ноћ је пала, Сунце је зашло.
Сад се питаш како то да си ти црвено Сунце на крају пута бесмисла!? Па лепо, то си ти, хеј, па ти! Ујутру изађеш нормалан, са лепим зрацима, увече залазиш у други свет, другу земљу, и више ниси ту. Брате, па ти си црвено Сунце на крају пута бесмисла!