Дилема недељног јутра након суботњег алкохолокауста, попраћена болом у глави и нагоном за повраћањем, која тежином одговара Шексировом: „Бити или не бити“. Дијагнозу је тешко утврдити због могућности преласка из акутног у хронични облик, али се претпоставља да је психо-физичко стање у тим тренуцима негде између амнезије и првог триместра трудноће. Предложени третман је избацивање из функције свих телефонских апарата, како фиксних тако и мобилних, као и превентивна куповина неограничених количина киселе воде.
:звррр, звррр:
- Јеб’о матер куд не искључи телефон јутрос, шта је с овим народом, тек је 4 поподне! ’Ало?! Ко је то?! Шта ’оћеш бре, пизда ти материна ненормална?! А, то си ти кево... Чуј шта радим, ево нешто се мувам по кући... :лажем, још нисам ни отворио очи: Аха, аха, био сам на послу, сморио се жив, нисам могао ни да једем кад сам стигао... :јест’, мало сутра био на послу, шеф ће ми заврне гушу кад сазна како сам ескивирао: Добро бре кево је л’ ти није нека комшиница у близини, шта си мене нашла да смараш? :има ли наде да коначно престанеш, расанићу се, а глава ми је к’о да су ме бумбари напали, будан то не могу да преживим: Е кево, имам нека посла, зову ме из фирме сад, ае чујемо се после! :ако још једном зазвониш разбићу те:
:звррр, звррр, трес, трес, ’ајде сад звони пизда ти материна:
- Да ли да устанем или да одустанем?
Вечита дилема када зачујете први звук аларма, који вас онако комиране "зове" на посао.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.