Da sada mogu da vratim vreme

Naša svakodnenvica. Nešto što nas prati celog života. Nešto što neće prestajati da se vuče za nama. Naša realnost i naša sudbina. To je tako i ne može drugačije da bude.
Ono što smo izgovorili nakon prethodnog dubokog i velikog uzdaha i zvuka žaljenja i predaje. Naš poslednji vapaj za život i hvatanje za poslednji stepenik životne lestvice. Pokašaj da se koliko - toliko vratimo u realnost i shvatimo šta bi, zapravo, moglo da se desi da nismo uradili to što smo u radili. Flešbek. Vraćanje filma. Riplej. Shvatamo da smo imali mnogo bolji i uspešniji izlaz od ovog izabranog. U stvari, to nije bio izlaz, to je bio put kojim ćeš da kreneš, mogao si da biraš, ali si izabrao ovaj pogrešan. Jebeš mu mater sad, ali bezuspešno i bez pravog razloga za to. Niko ti nije kriv, sam si sve upropastio. Ti si najveći, najodgovorniji i što je najgore - jedini krivac za sve što ti se sad dešava.

Ovo je rekao otac sam sebi kad je shvatio da mu je sin peder. Tukao ga je i ubio od batina. Krivo mu je sad što mu je sin ovakav. Što mu nije dao da se igra sa ostalom decom, nego ga je ostavljao da sedi sam u kući i postane to što je postao. Ovo je rekao momak u najboljim godinama kada je sedeo sam na klupi sa cigarom i flašom piva u ruci, dok je gledao ostale vršnjake na televiziji kako igraju fudbal u reprezentaciji, a on se udlučio za drugi put. Ovo je izgovorila majka troje dece kada je plakala kod majke u selu. Shvativši šta je izgubila i čega se odrekla. Ovo je izgovorio dečko kada je prevario devojku i izgubio ono što je, zapravo, voleo. Ovo je prošlo kroz glavu kada je student potrošio poslednje očeve pare na alkohol i cigare, umesto hrane i stanarine. Ovo je izgovorio čovek u kladionici kada je potrošio novac koji je bio namenjen za dečiju obuću.

Ovo smo svi mi izgovorili kada smo se našli u sličnoj situaciji u životu. Ovo izgovoram ja, sada, kada shvatam da onog dana nisam trebao da odem sa njim na taj put. Ovo izgovora on, po ko zna koji put, kada je shvatio da nije trebao da ide tolikom brzinom.