Da umre ni grobari mu ne bi došli na sahranu

-Матори, је л' ти организујеш оно окупљање око годишњице матуре?
-Аха.
-Па добро бре који ће ти то у животу? И још горе, који ће нам то у животу?
-Ма хајде, биће до јаја, видимо другове из гимназије, нисмо се видели има већ пар година.
-Право да ти кажем откад њих нисам видео живот ми је кренуо на боље. Умрла ми ујна и оставила ми гајбу на Дорћолу, умро ми деда и оставио ми рено четворку, ал' гаражираног и умро комшији пас. Чак сам и јебо.
-Не смарај, Цветко, биће до јаја. Е успео сам да контактирам све сем оног...како се оно зваше...јеботе стао ми мозак. Мислим да смо га звали "Хамли"...
-Халеј, брате, Халеј.
-Никад ми неће бити јасно зашто смо му дали тај надимак, кад се звао...
-Звао се Гојислав и срам било његове родитеље због тога, мада ја нисам баш најбоља особа да му нешто каже. Јеботе, девојке ми га зову цветић, бела рада... Туга, брате. Звали смо га Халеј по Халејевој комети јер смо га ретко виђали.
-Је л' он беше није долазио у школу или..?
-Нико то са сигурношћу не зна. Зна се једино да је постојао, мада ни то није баш сигурно...
-Па добро, морам и њега да нађем да позовем.
-Зашто?
-Па зовем цело бивше одељење, морам и њега.
-Ма ко да је битно.
-Које си ђубре, па не можемо без њега.
-Курац не можемо. Јеботе, он да умре ни гробари му не би дошли на сахрану, не знам шта ти није јасно? Неће нико ни извалити да није дошао.
-Па знам али ми је жао...
-Жао је и мени што се Данка Мешалица удала у четвртој години за Жику столара, али Боже мој, живот иде даље.