daj kesu

Uf ima još da se ispriča o ovome fenomenu:

1. Josip Pejaković - čuvena priča o dva kisela mleka
Josip objašnjava kako je neki njegov poznanik iz KP doma bio budala. Putuje on tako autobusom i napravi se da mu je muka. Pita konduktera da mu da kesu. Kondukter mu da crnu kesu. On u nju izruči dva kisela mleka.
Pljune unutra i kaže kondukteru: "Na ti ovo. Baci!"
Konduktere kaže: "Čuvaj to dok ne dođeš u stanicu."
-"Ako ti ovo nećeš uzeti od mene, ja ću ovo pojesti."
-"Pa kaka si stoka ti ćeš to i opojesti."
Onda on nagne ono iz kese. Počne mu curiti iz usta, niz vrat. I ceo autobus krene da povraća po kondukteru, čak i vozač, što : " umalnije prevrno avtobus uendek kodključa."

2. Sam vrh turističke sezone

Ima jedno 15 godina od tada. Vozio sam se autobusom od Igala do Bara. Ne znam kako se potrefilo i kuda je autobus okrenuo, ali nije išao pored mora. Čas je išao naglu uzbrdo, čas naglo nizbrdo. Kad bi se zaleteo uzbrdo pored nogu bi mi proletela neka flašica sa vodom, a kada bi se spuštali niz brdo, posle kraćeg rulanja, prema prednjim sedištima bi proletela ista ona plastična flašica. Posle nekog vremena su joj se na tom putu priključili jedna prazna kesa od smokija i kutija od jafe.
Na jednom lepo mervoju, gde je majrtor demonstrirao 5000 obrtaja u drugoj, sa zadnjeg dela busa odlično je skandirala grupa mladih ljudi: "Kesu! Dajte Kesu! Može kesa, vamo nazad!" Međutim, Crnogorski Kondukter je dalji rođak Crnogorskom Kelneru i kesa nije ni krenula od vozača, niti je kondukterski junak glasa pustio.
Posle toga veseloj družina koja je letea sa kraja na kraj busa se pridružila jedna iskoristena papirna maramica i zajedno su morali da se probijaju kroz potok žuči i sendviča sa salamom.

3. Pijani prijan iz srednje

Ovo je sećanje iz vremena kad sam bio đak putnik. Svaki dan sam u školu putovao rashodovanim autobusom Somborskog Severtransa u oba pravca, po pola sata. Sem kada sam sebe častio pešačenjem od 20 km.
Taj jedan povratak, taj dan, odlučili smo da smo žedni "Njegovog veličanstva", Subotičkog pelinkovca. Tad još nije bio jedini original, niti gorki list, ali je zato bio najjeftiniji. Osim što smo pojili sebe, pojili smo i jednoga prijana, kojem sada ne mogu da se setim imena, ali nije čovek toliko dobro podnosio alkohol i derivate.
Sećam se kao danas (sem imena), sedi prijan po sred šaraga. Vrlo bled u licu, vrlo bled. Zove konduktera. Traži vreću. Kondukter naivan, dođe do pola busa, pogleda ga i kaže mu : "Ajde strpi se, vozimo se još samo 15 minuta!"
Verovali ili ne, povraćanje pelinkovca ne pravi bljuvotinu crnom. Naprotiv bila je vrlo kolorična, isprskala je više od polovine busa, malo više one koji su sedeli do prolaza, a malo manje one do prozora i naravno konduktera u sredini. Fantastični prijan je dobacio do pola autobusa, punih 7 redova je ulipao.
Ja sam imao neku veću torbu u koju su svi ubacili svoje ubljuvane stvari, kad smo stigli u stanicu. Ta je torba dosta smrdela i ja sam je ostavio u šupi. Prošlo je više od šest meseci, kad sam otvorio tu torbu. Nisam mogao ni da se setim, kakvo je to sranje. Da li je možda bio petak ili neki drugi razlog, ali niko mi nije tražio da mu vratim jaknu.