Dan posle bure. Borbe u glavi. Borbe od koje zavisi, da li će svanuti sledeće jutro. Dan nakon borbe za opstanak. Dan posle dana D.
Azbuka neumoljivo troši život. Vrti ga u krug. Slova nemaju važnost. Slovima obilježavamo događaje. Čekamo dan D. Nadamo se da će dan nakon njega donijeti nešta novo. Dan D je težak. Znate to. Slovo D ispod pazuha cijedi znoj. Sa kosina mu se sliva krv. Svako ga doživljava drugačije. Svakome nosi nešta drugo. Neke proguta. Ispljune kosti. Slomi kičmu.
Dan Đ je drugačiji. Tih kao ponoć. Ne žuri mu se. On je direktna posledica dana D. Ali ne liče. Ako ste izvojevali svoju pobjedu dan prije, dan Đ je vaša nirvana. Česma sa koje će oteći čemer. Ventil iz kojeg će iscurati adrenalin. Ljuljaška uma. Dan života. Rađanje.
No ne pobijedite uvijek. Ne? Neko dan Đ dočeka ranjen. Mrtav. Slomljenog morala. Nekome novo jutro dočeka tijelo. Ne i glava. Punih usta poraza. Dan Đ je i za njih mir. Samo on. Nema suza sledećeg dana. Mirimo se sa sudbinom. Lošom sudbinom. Kakvom god. Bura utihne. Vjetar prestane uznemiravati mutne oči. Mogao bi umrijeti. Ne danas. Biće dana.
-Čovječe, uspio si. Raduj se!
-Ima dana, spavao bih sad.
Count Zero, da li si
poeziju što Melehov sroči,
i što u svoj opis on nju stavi
pročitao ti, da li si?
Desi, liričaru!