Dan koji nikad nije došao

Како би металика запевала ''вејтин фооор, д деј дет невр комз...''
Пука машта противна реалности. Јебига, народ шибн'о ону ''нада последња умире'' и фантазери се запалили чекајући да сан постане јава.
Ова сорта неандерталаца истиски верује да је ''изабрана'' па и у дваеспетој остану у тинејџ фазону рушења система, мењања света, и борбе против неправде. Појединац ове групе се нада најбољем, а кад га спуца сурова стварност проклиње себе што није ишао на занат као сва деца комунизма, већ на филозофски. Појединац је вечити противник прихватања апсурдног, просечног живота - да је на њему да се спрда до краја средња, оде на факс, мало јебе, затим да шљака за неки минималац, створи породицу,јебе жену једном у две недеље, умре и буде заборављен. Па побогу, он би нешто више! Самозвани будући ''Тесла''.
Јеботе, па он заиста верује у своју надпросечност. Оличење жанра ''фантазија'' и Толкинов главни јунак; пример Фројдовог леденог брега, А једино што уме јесте да лапрда о креирању НВОрганизације и рушењу неправедног система мајку им јебем у пичку ја, те кад схвати да су му пропелери давно отказали, то јест да се никад нису ни покренули, нерадо се сети Хамлетових речи ''words, words, words!''. Хоће ли неко некад нешто да уради? Да речи преточи у дела?

Затим одустане, и помири са бедном будућношћу. А онај хардкор сањар? А он чека, и чека, и чека дан који никад није дошао... Стварно, нада умире последња. Или пак заједно са нашим (анти)јунаком?