Укратко: дођу ти један дан неки људи у кућу, ти немаш појма ко су, родитељи ти кажу да сте родбина. Ћале и кева ти се понашају пристојно, мораш и ти, ти људи оду, не знаш ни што су долазили. Једина добра ствар за тебе је што су ти дали паре: 20 марака, 50 марака, није битно ионако немаш представу колико је то стварно. Онда те родитељи најљубазније убеде да те паре нису најсигурније у твојим рукама, и узму ти их на чување.
Касније схватиш да су те паре биле сигурније у твом поседу, јер су их родитељи потрошили на неке за тебе потпуно небитне ствари као пелене за сестру, или кирију.
Тад схватиш да је то чување пара глупост, и да ти никад нећеш узети својој деци паре на чување.
-Сине, где су ти оне парице што ти је тетка дала сад кад је била?
-Ту су мама, нисам их трошио.
-Знаш како, боље ти дај те паре мени, да их не изгубиш. ја ћу да их чувам па кад ти буду требале ти ми реци.
-Важи.
-Тата, једе ми се сладолед.
-Једе се и мени, ал' немамо сад пара, јуче сам платио рачуне.
-Па имам оне паре што ми је тетка дала, знаш што сам ти да ми чуваш.
-Сине. Ја сам те паре изгубио, немој да се љутиш. Вратићу ти кад добијем плату.
-Али, тата ти не радиш нигде.
Ovo je prejako!
Banja Luka Forum · 21. April 2007.
Odlično, +
Poznata priča, i ono kad zatražim te iste pare, oni mi ladno kažu da su mi od tih para kupili npr. patike ili tako nešto, i ja šta ću, samo ćutim.