Ukratko: dođu ti jedan dan neki ljudi u kuću, ti nemaš pojma ko su, roditelji ti kažu da ste rodbina. Ćale i keva ti se ponašaju pristojno, moraš i ti, ti ljudi odu, ne znaš ni što su dolazili. Jedina dobra stvar za tebe je što su ti dali pare: 20 maraka, 50 maraka, nije bitno ionako nemaš predstavu koliko je to stvarno. Onda te roditelji najljubaznije ubede da te pare nisu najsigurnije u tvojim rukama, i uzmu ti ih na čuvanje.
Kasnije shvatiš da su te pare bile sigurnije u tvom posedu, jer su ih roditelji potrošili na neke za tebe potpuno nebitne stvari kao pelene za sestru, ili kiriju.
Tad shvatiš da je to čuvanje para glupost, i da ti nikad nećeš uzeti svojoj deci pare na čuvanje.
-Sine, gde su ti one parice što ti je tetka dala sad kad je bila?
-Tu su mama, nisam ih trošio.
-Znaš kako, bolje ti daj te pare meni, da ih ne izgubiš. ja ću da ih čuvam pa kad ti budu trebale ti mi reci.
-Važi.-Tata, jede mi se sladoled.
-Jede se i meni, al' nemamo sad para, juče sam platio račune.
-Pa imam one pare što mi je tetka dala, znaš što sam ti da mi čuvaš.
-Sine. Ja sam te pare izgubio, nemoj da se ljutiš. Vratiću ti kad dobijem platu.
-Ali, tata ti ne radiš nigde.
Odlično, +
Poznata priča, i ono kad zatražim te iste pare, oni mi ladno kažu da su mi od tih para kupili npr. patike ili tako nešto, i ja šta ću, samo ćutim.