Noć je tkala svoju tamu, mekšu od svile, nježniju od dodira zaljubljene žene, tamnu... kao najmračniji kutak duše. Dva fenjera su kvarila njeno tkanje. Držao sam jedan od njih. Dvoje su nepomično ležali pred mojim cipelama.
Hladan čelik vinčesterke dodirivao mi je potiljak. Glas hladniji od tog čelika mi je rekao:"Kopaj." Smireno. Kao da se ništa nije desilo. Kao da litri krvi nisu natapali travu i omekšali zemlju.
Lopata bješe teška. Teža od planine. Samo da je podignem, bilo je dostignuće. Trebalo je par sati. Kopao sam. Svom snagom. Kao da sutra ne postoji. Tri rake, tako je rekao. Ispade da sutra nije postojalo.
Vraćao sam zemlju gdje je bila. Opet hladan dodir čelika. Samo... Ovaj put je drukčije. Sablasno hladan glas. Vrela cijev vinčesterke.
"Idem na jug, a ti... Ne znam gdje ćeš završiti."
A samo sam pitao...
