De ćeš s tom puškom u rukama?

Ноћ је ткала своју таму, мекшу од свиле, њежнију од додира заљубљене жене, тамну... као најмрачнији кутак душе. Два фењера су кварила њено ткање. Држао сам један од њих. Двоје су непомично лежали пред мојим ципелама.

Хладан челик винчестерке додиривао ми је потиљак. Глас хладнији од тог челика ми је рекао:"Копај." Смирено. Као да се ништа није десило. Као да литри крви нису натапали траву и омекшали земљу.

Лопата бјеше тешка. Тежа од планине. Само да је подигнем, било је достигнуће. Требало је пар сати. Копао сам. Свом снагом. Као да сутра не постоји. Три раке, тако је рекао. Испаде да сутра није постојало.

Враћао сам земљу гдје је била. Опет хладан додир челика. Само... Овај пут је друкчије. Сабласно хладан глас. Врела цијев винчестерке.

"Идем на југ, а ти... Не знам гдје ћеш завршити."

А само сам питао...