Poenta celog detinjstva. Vera u nemoguće. Strpljivo razvučena pažnja iznova i iznova.
Gledanje nenormalnog broja epizoda (više puta) u nadi da će Tom pojesti Dzerija,
da ce Kojot uhvatiti pticu trkačicu, da će u filmu za decu prikazati sise,
da će u običnom filmu, bez cenzure krupno prikazati "ulaz"... Naravno,
nikada se ništa nije dogodilo, a onda smo počeli da rastavljamo i lomimo igračke u
nadi da ćemo unutra naći neku super-extra tehnologiju, a ne gomilu plastike
(u dobrom slučaju mali beli morot koji može da pokrene dosta stvari).
Imali smo devojke u osnovnoj školi u nadi da ćemo dobiti "parče koje nam pripada",
a za sve te stvari, znali smo da nema šanse da se dogode, ali smo se ipak nadali.
A onda kada te pitaju za odrastanje, ti im kažeš "jao, super je bilo, eh da mi
je da se vrate oni dani kad sam samo gledao crtaće i niočemu nisam brinuo" a ustvari
samo se ne sećaš da su tada muke bile dosta velike, i da je sada isto,
samo ono što smo pre želeli da vidimo, kasnije smo imali, a sada bi da sve to nestane
jer nam je dosadilo. Sve je to jedna ogromna prevara.
