Viđa se pijačnim danima u razdrkanim busevima koji povezuju sela sa najbližim gradskim centrom. Mislim, može se sresti u GSP, ali tu nećete osetiti svu onu elokventnost, a bogami ni onaj miris. Obično čeka autobus van propisane stanice jer ga mrzi da hoda, a i računa na samilost vozača. Ulazi, plaća kartu i dok pakuje pare u džep merka žrtvu kojoj će zagorčati ostatak puta. Ako ti uhvati pogled, gotov si, sešće pored tebe iako ima još dvadesetak praznih mesta. Smrdi na ilovaču i jedva priča. Ali priča! O, da!!! Priča dok ne poželiš da sebi iščupaš oči i pomoću njih zapušiš uši. Pripoveda ti svoj život do najsitnijih detalja, upoznaje te sa svim svojim bolestima, sa svim svojim ovcama i kozama, svim komšijama sa kojima se već dvadeset godina sudi oko pola metra zemlje. Prelazi ti preko živaca ko IMT traktor preko mrtvog fazana, što reče Burzum. Uzalud okrećeš glavu i gledaš kroz prozor.
- I tako ti ja četresprve odem u četnike, a četresčetvrte vidim da sam se zajebo pa pobegnem u partizane.
Iz pozadine:
- Što lažeš, Milutine, kad si rođen triestreće?
- Ćuti, crko majci dabogda, to je matičar zajebo, ja sam rođen dvaestreće. Ne slušaj ti, momak, ove mangupe. I đe sam ono stao? A jes, završim ja pedesdruge na Golom otoku...
Opet iz pozadine:
- Nije na Golom otoku, nego su te strpali u buvaru zato što si moje piliće pokr'o! Ne laži to dete!
- Ama ćuti, proliv dobio dabogda! I dobijem ti ja tamo neku bolest, sve mi kraste izađu po koži...
- Izvini, čiča, ja ovde izlazim.
Izađeš deset kilometara pre stanice i nastavljaš pešaka.
