Promena koja dolazi tokom godina.

Namazati ga pastom dok spava.

Најгори и најпрљавији начин да ти се неко "захвали" што си му посудио своју обућу.
Згрозиш се на саму помисао да му се нога знојила у твојој обући а да између ноге и обуће није било ништа.
Мајку и сестру да ти јебе лакше би му опростио него овај чин.

Štrojenje prasića.

Pola na baušteli, pola na njivi.

Da. Baš tako. Nisam ti ja iz te škole. Iz Pačije škole. Jebiga. Krenuo sam na fakultet. Zimski semestar.

Prvi dani raspusta su izmenili tok nenadanim potezima pa su neočekivano brzo postali oni koji su se približili kraju. Na tom kraju postojala je samo jedna istina; sad već nije ni bitno. Osećam kao da sam u središtu snežnog uragana koji me baca iz sjaja u očaj i nazad a potom ostavi u kanalu sudbine sve dok me ta ista ne osvesti i kaže "Hej. Ustaj, jutro je!". Ma kakvo crno jutro?! Smrz'o sam se kao pička.

Sneg je još uvek padao, pada celo jutro i već preti da pređe u vanrednu situaciju. Zavejane staze, gradske avenije, seoska domaćinstva, krošnje drveća: slika Srbije koja je obišla Balkansko poluostrvo. Naizgled, to je bila slika koja se ocrtavala i kroz moj prozor. Belo. A nakon belog, u daljini se nazire žućkasta linija koja spaja nebo i zemlju. Nebo? Takođe belo. Zima se uvukla kroz otvore na rubovima prozora, pritom donosivši onaj hladan osećaj. Znate već? Kao kad dete juri kroz smetove, sa šalom oko vrata i kapom na glavi, odjednom, propadne u dublji sneg, izgubivši i kapu i šal. Istina je tamo negde. Pa i kapa je tamo negde, zar ne?
Krenuo sam na bus, kod babe i dede. Bila je subota. Saobraćaj otežan. Kolaps. Naslonjena na metalni stub, u krajnje blesavim čizmama, kapom i telefonom u rukama nalazila se jedna devojka. Mojih godina. Nikoga nije bilo osim nas. I snega. Ubrzo sam saznao šta studira a i bus je stigao. Sneg je prestajao da pada ali ne u potpunosti; bio je tako nežan, kao i njene reči. Birala ih je, nije svašta pričala, plašila se da ne oda stav da je samo jedna "obična devojka koja studira hemiju". Razmenili smo brojeve telefona.
Sve se brzo odigralo. Stigao sam na stanicu i odlazio stepenicama. Okrenuo se ka autobusu i video nju kako gleda kroz prozor sa osmehom. Prošlo je nešto kroz mene. Drugi put kad sam pogledao više je nije bilo. Otišla je.
Posle dve nedelje smo izašli. Jeste neplanirano ali ko zna zašto je to dobro. Od tada smo zajedno. Sad smo muž i žena.

Prolazila su godišnja doba a ta zima je ostala. Taj raspust. Mnogi minuti i sati su ostali za nama. Najveća sreća se ne ogleda u tome da se doživi večnost, već trenutak. A trenutak sa njom je najlepša iluzija mog sna.
Nadam se da nisam pogrešio temu. Ne moram da se slažem sa ostalima, ne moraju moja razmišljanja da se poklapaju sa njihovima - samo ih molim da shvate. Pre ili kasnije će kod svakog ta vatra buknuti; ta ista vatra koja meni daje razlog da živim. HVALA TI, ZIMSKI RASPUSTU!

Српска серија у којој учесници исте покушавају да направе нову коалицију и владу. Серија обилује драматичним преокретима и комичним сценама, а сам заплет је тешко пратити јер се сценаристи мењају више пута у току једне сезоне. Главни глумци наступају веч скоро две деценије иако су истраживања показала да народ мисли да је време за нека нова лица. Нормалан из наслова је додат из сарказма јер нико нормалан се не би бавио политиком.
Прича се да постоји одлична хумористичка серија истог имена у суседној нам Босни али ти подаци још увек нису званично потврђени.

Obično neki zaostali dug iza pokojnika, neko neprijatno iznenađenje kao metak lutalica u mozgu za koji preminuli nije ni znao da mu putuje „tijelom još od onoga rata“, uglavnom nikad ništa od nekakvog ujaka iz Amerike koja takođe izgleda odavno ne postoji uopšte... bar za nas, naslednike.

Povik kojim prijatelju daješ do znanja da ćeš mu pomoći sa cijepanjem drva.

Penis sa koga još uvek nije skinut mrak.

Bilo je lepo, trajalo je kratko. Matematiku u avgustu položio sam lako.

Stabljika kanabisa koju neguješ i konzumiraš ravnopravno sa bratom i ćaletom.

Kao što autor Rosoneri reče, "Blaz ne može da bude čo'ek ispod 150 kila". Moj deda se nije zvao Blaž, i nije imao 150 kila, već pola od toga. Dakle, ja u stvari i ne definišem svog dedu. Ali deda je dobra riječ da se stavi uz Blaza. Odaje dozu subjektivnog i vjerovatno nezasluženog poštovanja, uz odsustvo svakog straha. Zato nije recimo - tata Blaž, čika Blaž, čiča Blaž... Ne ide.)

Moj deda Blaž je dobar čovek, iz perspektive svakog komšije iz kuće preko puta koji mu već 20 godina viri u kesu sa pijace. On sjedi u fotelji i salta kanale, gleda tenis, gleda farmu, gleda dnevnik, gleda slagalicu, gleda bolji zivot (e jes ovaj marko nikolic dobar glumac...eee...), i tako gleda sve na sta naidje, ne obrcajuci paznju na to sto mu prolazi ispred ociju. Da, deda Blaž je malo izlapeo, srecom po njega. Deda ima teske kosti, ima salo, tesku osuncanu, izboranu glavu, i svijetle oci sa alkoholicarskim podocnjacima. Deda Blaž, dok je bio samo Blaž, nikad nije morao da prestane da pije. Jednostavno, ta casa je toliko isla uz njega da nikome nije ni padalo na pamet da mu trazi da stane. Sada vise nije tako u mogucnosti (sto ga ne sprecava da natoci rakiju prije variva, ali ta se ne racuna u alkohol). Sada se fura debeli stap. Cesto zaticem dedu Blaža u mojoj osuncanoj ulici kako sjedi u dvoristu na niskoj stolici platnenog zaledja, sa tim istim stapom od svijetlog drveta medju nogama. Deda Blaž voli i zenske, i cesto mu taj lako zagubljivi pogled odluta nehoticno tamo gdje mu ni misao vise ne ide. On to tako malo, instinktivno, zavuce oko u bezbriznije krajeve, i uvijek prizna kad je uhvacen.

Deda Blaž ne prica mnogo. Jes jes, nije nije, hehe, eee Marko Nikolic, dobar glumac... To i jos par uzrecica su mu dnevni repertoar. Cudno mi je to bilo, jer ostale dede iz ulice ne zaklapaju. Deda Blaz ne voli da seta, valjda stedi kilometre, postao je tanak sa njima, i sam je osjetio (ali ni o tome ne prica). Voli kad mu pogodimo merak. Kako samo dusevno ispusti ono'eee hehe', kad mu iznesemo TV na terasu, ili kad mu spremimo ribu. Voli ribu. Voli i da vrti onaj stap u ruci. I sve je vise blažen sto je tuplji, taj moj deda Blaž.

Kad se obrišeš nakon sranja, a papir ostane čist. Pojava u narodu poznata i kao fantomsko govno.

Reakcija kada te vidi tetka,strinka ili neka baba posle desetak godina.Sledi ljubljenje,grljenje i kukanje ko da si iz rata došao,i prepričavanje tvojih nevolja iz detinjstva.Odlično vreme da se naširoko rasprede priča o tvom detinjstvu i dogadjajima za koje si taman pomislio da ih se skoro niko ne seća.

Čovek plaćen da ti donosi račune koje ti ne možeš da platiš.

Jedini čovek kome žene plaćaju da im radi iza leđa.

Војнички сленг за чишћење, али и војничко поимање чишћења: нешто се чисти, не док не буде чисто, већ док се не командује другачије. А то уме да потраје.

Иначе, поприлично моћно оружје у рукама десетара за иживљавање над младом војском.

Gospodin starosnog doba od 20 do 55 godina koji udje u kafanu čim nadrkana konobarica otkljuca vrata, sedne za najskrovitiji astal i sabija rakijicu ceo dan, a potom izadje kao poslednji, isprati one najupornije alkose, mada je i on sam alkos. Al' sa pedigreom, jebiga. 'Nači, prvi udje, poslednji izadje.

Kada napravis ogromnu seriju trojki na basketu.