Дефиниција писана за турнир Пачија школа
  

Питате ме како сам провео летњи распуст? Па за мене бар знате, наставнице...
Добро, знам да је тема иста за све, али ако сам као и сви зашто сам само ја морао да долазим у августу и изигравам кретена пред комисијом и вашим препланулим телом?
ПИТАМ ЗАШТО!?
Каква бламажа. Чиме сам то заслужио? Зар у силним порукама које сам вам слао током целе године нисте нашли бар зрнце писмености довољно за прелазну оцену? Зар нисте схватили колико ми се свиђате и да сам у стању да урадим све за нас? А био сам спреман да престанем да вас пратим, знам да то није пристојно, нисте одмах морали да обавештавате моје родитеље. Мислио сам да вам моја пажња нешто значи. Има свакаквих манијака, знате и сами, ишао сам иза вас да будем сигуран да сте безбедно стигли кући.
А како сте ви провели летњи распуст, Ивана?
На Закинтосу, јел? Направили сте и мали базен у дворишту, мало кичаст за мој укус, али довољан да не морате да идете и на море. Бацање пара ако мене питате. Боље да сте поправили онај прозорчић помоћне просторије на јужној страни ваше дивне куће. Чак и кад је затворен довољно је да шрафцигером мало задигнете крило, отвара се без проблема. Могао је неко да вам се ушуња у кућу док се ви безбрижно сунчате на плажи. Разумем да људи желе да се одморе од телевизије, друштвених мрежа и политичких дешавања, али лап-топ бар не заузима превише места, могли сте да га понесете. Ту су ваши приватни подаци, слике, снимци, може свако да отвори, погледа и шта онда? Ту су и сва ваша ћаскања преко Скајпа, све шифре које користите, све поруке које сте послали или примили. Бадава ви обришете поруке, ако вам је неко претходно убацио програм ки-логер који све бележи, као црна кутија, свако словце које сте откуцали. А то је могао да учини било ко, доносили сте пар пута исти лап-топ у школу и остављали га у наставничком кабинету, чак и када је кабинет био празан.
Питам се зашто се обрисали све поруке које сте размењивали са наставником музичког ако вам је ''толико било лепо'' на Перућцу, и како оно већ рекосте ''симфонија за сва чула''? Обрисали сте и слике које вам је слао? Лепо сте испали, није требало да их бришете. Нисте се много обазирали на то што није било спасиоца на месту где смо се ми, ученици, купали? Ваши и Бахови актови су много битнији од наших живота, јел тако?
И шта сад Ивана, испада да само ја имам слике, љубавне поруке, мини клип из туш кабине, а вас двоје сте све обрисали? За Баха додуше нисам сигуран, мада вам је обећао, лепо је написао тамо да је два пута проверио и потврдио вам да је очистио Рисајкл бин.
Штета би било не поделити материјал са вашим мужем, рецимо? Шта кажете на то? И њега сте у неку руку изневерили, не само мене.
Ја ћу вам опростити ако ми овог пута дате четворку, а за остало ћемо се договорити после часа.

Letnji raspust? Leto? Raspust? Pa sad ću da ti se najebem majke ko nikad do sad matori.

Familiju ti jebem u pičku, ti si našao da mi sereš nešto o letnjem raspustu jebem te usta. Svake jebene godine isto, otkad sam mogao da držim turpiju i čekić u rukama nalazio si raznorazne razloge da ne idem nigde sa društvom mamu ti jebem pod izgovorom da to tako treba i kako su moji drugari glupi a ja jedini pametan što sa 13 godina znam sve stručne i nestručne nazive za sav alat koji mi je ikad pao šaka.

Srao si kako nemamo para i da je lokalni bazen luksuz. Tek sad posle svih ovih godina mogu da te napušim kurčeganje i da ti kažem da si srao ko grlica. Jebem ja mater i tebi i čika Žiretu što ste svakog leta tukli po litar rakije i pola gajbe piva svaki jebeni dan pička vam materina a kad sam hteo da kupim jedan jebeni sladoled dobijao sam umesto istog šljagu zavrat i motorcangle u ruke dok ste se obojica smejali ko kurve.
Kažeš imo sam drugare, imo sam kurac glogov. Dok su oni gledali ko ima manji telefon i ko će da zavati bolju ribu iz akvarijuma koji je baš tih godina pucao ja sam morao napamet da znam kojim elektrodama se vari gus, a kojim elektrodama aluminijum. Mogao sam da napravim jebenog ajronmena i da ti nabijem mitraljez u dupe povlačeći oroz sa osmehom, jebo te ključ 13 i paljena žica da te jebala.
Jedva sam čekao da se završi leto pa da ponovo krenem u školu da počnem da se družim sa mojim vršnjacima kolko si mi jebo majku u pičku raznim plemenitim gasovima u radionici i da buku struga i brusilice zamenim tišinom a žuljeve na rukama saniram grafitnom olovkom pišući kako mi je bilo na raspustu i svaki put dobio dvojku jer su mislili da ih jebem kad pročitaju šta sam napisao.

I posle svih ovih godina još jednom ću te pitati: Gde je moj jebeni letnji raspust i moje detinjstvo?

Pizda ti materina, da ti pizda materina.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Време овде тече споро. Летњи распуст код нас траје 5 секунди. Јебено предуго!
Обожавам да радим! Посао ме покреће! То је цео мој живот и само то знам! "Ради, нахрани Главну и збрини Малене!", то је мој мото. Ловим и скупљам! Акција!
Имам два пријатеља: м487602 и м487607. Упознали смо се још у породилишту, јер сва тројица смо рођени у размаку од 7 секунди од исте мајке. Од тад смо нераздвојни... Већ три дуге недеље. Пре неки дан био нам је рођендан. Двојка се први нашмркао феромона и испеглао по скакавцу. Спалио му је антену киселином. Какав је то цар! Обожавам га! Скакавац нас је ионако давио по цео дан и одвлачио од посла. Ми смо се смејали а он је плакао. Кажу да ми мрави чудан смисао за хумор имамо. Седмица, како га од миља зовемо, климнуо је антеном. Морали смо назад на посао.
Чули смо приче, а двојка каже и да је видео - сто посто сере јер је најстарији, да после плођења отпадну крила и многи не преживе. Какве курац полне болести, одма цркнеш, нема те, обереш бостан - шта год то значило! Стога је наш тројац одлучио да ћемо и овај летњи распуст апстинирати! Ако ништа не креснемо - нећемо ни умрети. Логика је јака овде!
Неки дан на послу нашао сам повећу мрвицу. Одлучио сам да је уштекам за распуст. Пријатељи су ме с прекором гледали као лопова, али су ипак прихватили. Кажу да их наводим на зло и да верују да ћу први прекинути договор, креснути нешто и умрети. Не љутим се ја, можда су у праву...
Полако је стигао и распуст, нашли смо се две секунде пре почетка. Поделио сам ону мрвицу на три братска дела (мени највећи) и почели смо грицкати. Било је сјајно. Не знам како су мрави живели и шта су јели пре неко што су Велика стопала почела правити хлеб. Појели смо мрвицу и распуст се завршио.
Једва чекам да опет нађем мрвицу. Јебеш распуст!

пс. мрзим и ванилин шећер!

Блок-настава код искусне милфаче.

Лето је најлепше доба године. Тада Сунце сија јако и можемо више времена да проводимо напољу и да се играмо. Ово лето ћу да памтим и по једном догађају кад сам постао прави мушкарац.

Тата ми је у једно праскозорје рекао да треба сутрадан да одемо на једно место. Казао је да тамо иду одрасли људи, а да сам ја сад већ четврти разред и да ће још мало да крену да ми расту бркови и оно друго и да треба да одем са њим. Нисам знао шта је то друго, а кад сам питао тату, он ми је само намигнуо. Намигнуо сам и ја њему, иако не знам зашто.

Када сам се пробудио, кренуо сам са татом. Успут нам се придружио и чика Драги, то је наш кум. Када сам питао тату где идемо, он ми је рекао да идемо у кафану и да је тако и њега његов тата водио и да ћу и ја свог сина да водим ако кад порастем не будем нофајер који игра Кантер по цео дан ко они кљакави са мамине стране. Не знам шта је тај нофајер и што су мамини кљакави, али Кантер баш волим да играм. Онда сам питао тату што мама каже да од кафане треба да се чувам да не прођем као тата, а тата ми је рекао да су жене добре за кухињу, али да их не треба пустити да размишљају и причају много.

Када смо ушли, намрштио сам се јер је унутра смдело. Тата ми је тада рекао да је то мирис за праве мушкарце. Потом је позвао конобарицу и наручио по једну ракију за сву тројицу и порцију циганског леба. Конобарица је донела ракије, ја сам помирисао, и баш је смрдело. Кад сам то рекао тати, чика Драги ми је одговорио да ће тај мирис да ми буде најлепши, само кад порастем. И онда смо се куцнули и ја сам мало попио. И баш је било одвратно, али тата ми је рекао да тек кад попијем једну чашицу постајем мушкарац. Ја сам хтео да постанем мушкарац и решио сам да попијем чашицу, иако нисам знао зашто све код мушкараца мора да смрди.

Тата и чика Драги су почели да причају о политици и неком Донкићу и да псују. Тата је онда рекао да би он истерао све политичаре из неке зграде и поставио коње у ту зграду у центру да притискају неке дугмиће као у циркусу, јер би коњи били бољи и мање би пара трошили, а све би остало исто и не би неки дебели Тајановић због тога прекидао фудбал. Ја нисам знао што коњи да притискају дугмиће и какав је то циркус који прекида утакмице, али сам хтео да постанем мушкарац и попио сам ону чашицу и почело је мало да ми се врти у глави и да ми буде мука. Кад су то видели, тата и чика Драги су ми честитали и рекли ми да сам постао прави мушкарац.

Мени је било драго што сам постао прави мушкарац, али ми се мало вртело у глави. Сетио сам се Сање из трећег један што носи кикице и почео да се смејем јер ми је било лепо због Сање. Кад сам рекао тати што се смејем, он ме је пољубио у главу и казао да сам његова крв и да нисам од оних маминих шоња што женско неће ни на слици да виде.

После ме је тата одвео кући и рекао ми да мами ништа не причам, јер мушкарци никад не причају женама кад су били у кафани. Ја мами нисам хтео да кажем да сам био у кафани, али ме је видела како се тетурам и питала ме шта је са мном, а ја сам јој одговорио да сам постао мушкарац и да ми се зато спава. Онда сам чуо како се драла на тату и рекла му да није нормалан и да ће да га тужи некоме и да ће да га воде негде. Мени ништа није било јасно, али ми је било лепо јер сам постао мушкарац и мислио сам на Сању из трећег један.

Ујутро ме је болела глава. Тата ми је рекао да ће то да прође и да тако мора кад постанем мушкарац. Мама је само љутито рекла да неће више да ме види у кафани. Кад сам тада мислио на Сању, нервирала ме је јер ме је болела глава и мислио сам како бих је почупао за оне њене кике, само да је ту. Ускоро сам кренуо и у школу у четврти разред. Иако сам сад мушкарац, и даље волим Кантер.

Овај летњи распуст је био леп и сунчан. Ово је био најлепши летњи распуст до сада, када сам први пут постао мушкарац.

Da li vam je poznat onaj trik sa kartama, kada mađioničar prođe brzo špilom i kaže da zapamtiš jednu kartu? Sad postoji fora, da on namesti da kako prolazi kroz špil, da se na jednoj karti zadrži jednu nanosekundu duže i na taj način on ustvari upravlja tvojim odabirom karte. I naravno uvek pogodi.

E sad zamislite letnji raspust kao špil karata. A mađioničar, e to je moj mozak. Kada sam video temu za takmičenje, prošao sam brzo kroz karte da vidim šta bi bilo najbolje da pišem. Primetio sam, da kad god prođem, da mi se jedan događaj, jedna karta konstantno duže zadržava u sivim ćelijama mozga. Nije nešto preterano, ali sigurno postoji neka dublja slika, koju moj mozak želi da mi pokaže, a koju ja još nisam video.

Moja karta je negde na sredini špila. Na sredini jula...

Naime, bio je lep, sunčani, bez oblaka, divni, lepršavi dan jula, kao i u svakoj priči. Ja sam stajao za tezgom i smarao se zato što prodaja i nije išla nešto tog dana. Upao sam u neka razmišljanja, kada sam primetijo dve pojave koje dolaze blizu tezgi. Bila su to dva skoro identična brata blizanci, koji su svirali za milostinju naroda. Čuo sam za njih i ranije, ali ih zaista nikada nisam video ni slušao.

Obojica su bili crnomanjasti, sa krupnim crnim očima i malko oborenom vilicom. Oči su bile takve da su licu davale neki tužan izgled. Mučenički. Lice im je oivičavala duga crna kosa, vezana u rep u visini ramena, dajući im još ubogiji izgled. Ali obojica su bili slatko nasmejana, onako detinje. Rekao sam da su skoro isti jer je jednom od njih, verovatno od rođenja, leva ruka bila tanja i suvlja od druge, a prsti koji su bili ukočeni su davali izled kašike.

Taj sa zakržljalom rukom je svirao lupajući u drvenu kutiju na kojoj je sedeo, a drugi je svirao na frulici.

Frulaš je dao znak i počeli su da sviraju...

Ako je klavir instrument srca, onda je frulica instrument duše. Visoki tonovi koje je proizvodila, zajedno sa zvukom bubnja u pozadini, kao da je budila ono neiskvareno u svima nama. Frulica kod tog dečka, siguran sam da je to ona na koju je mislio Mocart. Bila je čarobna. Ne bih previše da preterujem, ali zaista je zvučalo božanstveno. Zvuk se razlivao po trgu i rušio fasade užurbanih poslovnih ljudi, koji bi pomalo zastali i dali koji dinar. Kada sam ih gledao, pala mi je na pamet Aska, koja je radila ono što najbolje zna kako bi preživela.

Ali. Uvek postoji ali...

Znate priču o kravi koja da deset litara mleka, a zatim se ritne i sve to prospe. E to se tada dogodilo. S tim što me je krava usput i šutnula.

Nakon sat vremena sviranja, su prestali i počeli da se pakuju. Jedan od njih je uzeo one pare da pobroji. I po osmehu na njegovom licu rekao bih da je bio zadovoljan sumom koju su danas dobili. Biće im dovoljno da pregrme dan, pomislio sam. A onda sam video ovog drugog, koji je seo i izvadio nešto iz torbe. Izvadio je tablet, veličine mog jebenog monitora...

Izgleda da smo ipak mi ti koji su igrali kako ONI sviraju. A sviraju. Božanstveno.

I dalje nisam siguran zašto mi se ova karta stalno pojavljuje u glavi. Možda zato što sam verovao da ipak nisu svi ljudi pokvareni. Mislio sam da sam ih pročitao, a ustvari sam bio hipnotisan. Mislio sam da više ništa ne može da me iznenadi.

Možda i dalje postoji deo malog i naivnog deteta u meni koje ne veruje u zlo. Ali verujem da je i ono pobeglo tog dana.

Uh, fala Bogu i to prođe. Jeste bilo čupavo, sinuse i kosinuse sam za zadnje dve nedelje učio više nego sve ostalo u životu, ali isplatilo se. Dala mi je dvojku i zvanično imam najgori prosek u razredu. Jebe mi se baš za prosek!

Ovde na selu se zna, ako hoćeš da imaš para, moraš da radiš kao konj. Posla se ima, od jutra do mraka, težak je seljački dinar, ali kada uveče izađeš u obližnje selo, rasadnik budala, briga te što te lokalni indijanci gledaju popreko i peglaju ti crnu košulju. Tebi je super. Kinta za pivo, kinta za pljuge, kinta za gorivo, kurtone doneo komšija sa Exita za dž, neke Flumper Bumper, ali rade posao. Ako imaš sve to, radodajke same dolaze. Dobićeš pičke, ili po pički.

Ipak, ovo leto beše drugačije - ćale je dobio otkaz. Nakon 29 godina pišanja krvi u fabrici došao je neki kurton koji mu je rekao da je višak. Višak? Lep izraz za floskulu "koji ćeš nam kurac". Odmah sam shvatio da ovo leto neće biti kao drugo, ima da se radi, a pare će ići za neke druge, meni mnogo manje bitnije stvari. I tako je i bilo. Legla dnevnica, treba za koncetrat, legla dnevnica, fali prašak za veš, legla dnevnica, stigli računi. Sa sedamnaest godina se osećam kao domaćin, ali koga da krivim, ćuti i trpi. Bog sve vidi.

Leto, ko za kurac, nikad toplije! Upeklo Sunce, probija plafon, pa kada se podigne prašina za kombajnom ili kada krene da isparava otrov kojim si prskao repu, psuješ i njivu, i život, i majku što te rodila. Posla sve više, gazda se nešto uzjebao sa novim reklamnim kulturama, pa mora sve da bude tip-top. Neka se goni u kurac.

Na bazen i reku nisam mogao ići, zbog posla, radio sam svaki dan. Ako ne radim, onda pada kiša, pa mogu samo u sobi da budem. Bio sam zahvalan i na tome, ali me je negde duboko pekla savest što blejim bezveze, umesto da radim. Odem napolje i počistim šupu, da ne moraju moji da se cimaju. Bolje to nego ulica.

Pitate kako sam proveo letnji raspust? Jebeno, vrelo, pražnjavo i znojavo. Napokon došao prvi septembar i počela škola, pa da mogu da odmorim ko čovek.

_______________________________________________________________________

PRVI PISMENI ZADATAK ----------------------------------------------- Datum: 14.09.2267

Kako samo proveo letnji raspust

U ovom pismenom zadatku pisaću o tome kako sam proveo svoj letnji raspust.

Ja, inače, mnogo volim sneg i sve aktivnosti koje mogu da se rade na njemu pa mi je zato leto možda i najomiljenije od svih godišnjih doba. Ove godine smo imali sreće pa temperature nisu bile previše niske pa me je tata vodio na pecanje u ledu i sankanje na glečeru. Prvi put sam video i kako izgleda Sunce i mnogo mi se dopalo. Nekako je plavičasto i greje po licu. Tata kaže da je ono nekada grejalo mnogo jače, ali da sada ne može zbog prašine u Zemljinoj atmosferi. Ne znam, nikada nisam video kako ta prašina izgleda ali bih voleo jer zvuči super. Često sam odlazio kod moje bake na ručak a ona je pravila sve ono što volim da jedem. Čak je jednom otvorila i konzervu sa breskama i mnogo su mi se dopale. Pošto sam prethodnu školsku godinu završio sa svim sedmicama, tata mi je obećao da će me jedan dan voditi na Mesec, na izlet. Tamo smo se mnogo lepo proveli a između ostalog video sam rudnik iz kojeg se vadi protonit i robove sa Gondara koji se bore u Areni odmah pored. Jedino što mi je malo zasmetalo je to što u Meku nisu imali hepi mil ali nema veze. Žao mi je samo što moja mama nije bila tamo sa nama ali tata kaže da su se dosad bezobrazne čike koje su je pojele sigurno smrzle ili umrle od gladi.

Sve u svemu, bio je to divan letnji raspust ali mi je isto tako drago što je počela nova školska godina i novi izazovi koji me u njoj čekaju.

Bilo je to davno, prošle godine.
Moji drugari i ja smo bili u školi, a onda je škola prestala.
Mi nismo znali šta se dešava, penduza je odjednom pobegla na more, a totošarka je zabila glavu u zemlju kao noj i počela da kopa rudu, a ja nisam znao šta da radim pa sam pitao vozača zašto je škola prestala.
On je rekao da je raspust.
Ja sam uzeo moju klampezu i počeo da se hladim za raspust, to je doživljaj, a onda sam zvao moju devojku i ververicu da dođu da idemo kod penduze na more.
Devojka je rekala da ne može da ide jer pomaže drugu kinezu što ga menja robot koji seksa crnca u trećem razredu da uradi domaći zadatak, ona stalno laže nešto.
Jednom mi je rekla da je promenila presvlaku na njenom brmbrmćino, a u stvari je samo razmaglila letromvizor!
I tog puta je isto tvrdila da jaje na jaje kada se stavi i namaže smrt lepkom, ako penduza kine i pada sneg, onda je jaje koje se okreće mućak, a ono drugo jaje nije mućak ako se ne okrene, ali ako okrene jeste, nema pojma, samo laže lažovica!
Penduza je uzela jaje i mućak u dve ruke i pokušala da kine, ali nije uspela i razbila je mućak o totošarkinu glavu, bilo je mnogo smešno i svi su se smejali, a totošarka se naljutila i pokazala srednji prst. Ovaj pero.
Kada smo krenuli nazad, neki čika je tražio karte, mi smo se smejali jer je on bio kondukter, pa se on naljutio i pobegao da tera totošarku jer mu je rekla da mu ženu seksa crnac koji ima sina robota koji ide u treći razred, a alergičan je na smrt lepak.
Nije je uhvatio i ona se zadihana vratila u kupe i onda smo se svi smejali kako je pobegala, a ja sam je onda ogulio i pojeo.

Сада ћу вам причати како сам провео летњи распуст. Летњи распуст је добар. Можеш да не учиш и да се цео дан играш са децом. Код мене у улици има много деце. Зову ме да се играм и онда ми мама и тата кажу иди играј се и ја одем. Ја волим да се играм са старијом децом, она ми кажу увек шта да урадим, морао сам да украдем од тате ракију и паре и цигаре па сам после добио батине, једном сам морао да пољубим жабу у уста, једном сам морао да скинем гаћице и девојчицама покажем пишу па су се све смејале, и дечаци су ме онда попели на дрво па је било високо и нисам могао да сиђем. И кад сам плакао, онда су ми се сви заједно смејали, а ја не знам зашто је смешно кад неко плаче. Волим децу али понекад и не волим јер мислим да је њима смешно када ја плачем.

На овом распусту највише волим да се дружим са мојим братом. Он је десет година старији од мене и њега ја много волим. Кад су мама и тата отишли на село, њему су дошли другови и онда су они седели и пуштали музику и пушили цигаре и смејали се. Та музика се зове Ека Ве, и они онда жмуре и и полако праве кругове главом и полако причају. И тад су ме истерали из собе, и после кад сам се вратио они нису причали, само им је глава тешка и затворили су очи, и онда ме нико није терао као да нисам ту, само је свирала музика а они су само мало климали главом и причали нешто што не разумем. Онда је одједном дошао тата са села и почео да виче, али ништа нисам схватио шта су причали и избацио их је напоље и тата је много псовао. Волим мог брата и бојим се, тата је рекао да ће да му сломи кичму, а учитељица је рекла да човек без кичме не може да хода.

Један дан сам ишао са татом и мамом на село. Тамо ми је и бака, а дека је умро прошле године, кажу да га је код Хаџића сатро воз. Бака лежи у кревету и не може да устане. Некад не може да ме препозна, и то ми је много смешно јер каже ми да се зовем Радислав, а после ме зове Мирослав, и онда прича шта је било кад је била млада, и ја је храним, али најсмешније је кад се упишки и укаки у кревет па мама виче на њу. Али њу не бије. То је неправда, јер ја се стално упишким па ме онда бију и мама и тата, по глави и прутом. Мама је рекла да баки треба нека еутазија, мислим да је то неки лек, а онда је тата ударао маму по глави и свуда. Ја мислим да је је то скуп лек а да ми немамо пара, и зато је тата љут, јер су га отпустили из фирме што долази на посао пијан. Волим тату и бојим се, јер сам чуо маму како каже да ће да му сипа мишомор у каву, и онда сам много плакао, и тата више не једе код куће.

Прошле недеље дошла је тетка из Швајцарске. Ја много волим моју тетку. Донела ми је чоколаду и мазила ме и причала како ће да ме украде и одведе у Швајцарску па да будем човек једног дана. Тетка нема деце и тетка се свађа са татом и прича како мама спава са другим чикама, а то није истина јер кад год видим маму на каучу, она спава сама, а тата је на другом кревету. Много волим маму и бојим се, јер сам чуо како је тата рекао да ће да пресуди прво њој па онда себи, а ја сам чуо на тевеу да кад неком пресуде, онда он оде у затвор и не дају му да изађе.

Прошло вече сам заспао и сањао сам чудан сан. У њему су били мама и тата и брат и тетка и деца из улице, и бака што не зна како се зовем. Они су сви викали и плакали и ишли око мене и смејали ми се у ударали ме по глави. И онда је дошао дека што га је убио воз, и њега нико није видео осим мене, и он ме је одвео. Дека ме је мазио по глави и говорио: дођи код мене, декино мало унуче. У том сну само ме је дека волео и причао ми како сам ја добар дечак и како су они лоши и како треба он и ја да се нешто договоримо, па ћемо увек бити заједно. Ја сам много плакао, и питао сам деку шта треба да радим. И дека ми је рекао шта да радим, и ја ћу послушати деку. Мислим да ћу их убити све када буду заспали. Али то ће бити само наша тајна, декина и моја тајна.

Летњи распуст је, по мом мишљењу, најбољи део године. Тада ми је рођендан, између осталог, тада се иде на море. Овај летњи распуст бих издвојио од осталих по томе што сам се по први пут заљубио.

Она је дошла ове године по први пут код своје бабе. Нисам је пре тога познавао, само сам од мојих чуо да је код баба Драгице дошла Анастасиа и да би било лепо да тога дана ја баба Драгици однесем млеко. Добио сам канту коју је тата заклопио, јер ја не умем. Тада сам је први пут видео. Јако је лепа и стално се смеје. Кад се смеје појаве јој се рупице на образима. Има црну косу и плаве очи и виша је од мене за 4 прста. Неколико дана сам ја тако односио млеко, а онда је баба Драгица слала њу овамо, јер је мени било тешко и једном сам просуо млеко. То је било крајем јуна, а у јулу смо почели да идемо да се купамо на реци јер су престале кише и вода је почела да се греје. Тада ми је било криво што она седи са старијима који нас терају са терена за одбојку. Јул је био јако досадан, а дан пред мој рођендан, првог августа, док сам се играо са братом у шљивику, ловили смо кртице, чуо сам некакво ударање, изгледа да је то била музика из кола. Видео сам да је то по њу дошао неко са колима и препознао сам возача. За рођендан ми је било безвезе јер сам мислио на њу, и ни један тегић од грисине и два смокија нисам направио а то баш волим да радим кад су рођендани. Пред нашу сеоску славу је почео турнир у кошарци на један кош, то се зове баскет. Тада сам већ заборавио мало на Анастасију јер је било пуно осталих девојчица. На слави сам купио пиштољ на куглице и тата ми је дао да се возим на Велики рингишпил. Тада сам видео и Анастасију да се вози на Велики рингишпил, али није хтела да се баца са мном, већ са неком другарицом која је дошла исто код баба Драгице, али само за славу. После славе је све било пусто, неки више нису хтели да се купају на реци јер је прошло Преображење, Анастасија се и даље купала, увек су пред вече одлазили на ноћна купања старији па је и она ишла. Мени је криво што ми тата не да да се купам ноћу, поготово сада када је Преображење прошло. Последњих недељу дана сам читао сестрину књигу из Историје за пети разред коју сам наследио. Тада сам мислио да ће ми учитељица недостајати, али сада видим да има много наставника и да учитељицу виђам пуно на ходнику тако да ми не недостаје пуно. Анастасиа је отишла у петак пред школу, било ми је јако жао због тога. Дошла је да се поздрави и са мојом мамом је попила кафу. Мени још не дају кафу.

Свако лето је лепо на свој начин. То је припрема за нову школску годину, јер се мозак одмори и припреми за ново градиво. Ја се нисам баш много одморио. Али се надам да ће Анастасиа доћи и следећег распуста код нас. То јест код баба Драгице.

Na Vukajliji.

Зевс је помиловао Прометеја и ослободио га окова, Прле и Тихи су убили Кригера, Фродо Багинс је стигао у Мордор и уништио прстен, док је папин бели голуб коначно полетео...

А ми..!? Ми смо једва дочекали тај фамозни двадесет и први јун, и радосним грохотом похитали у кафану. Чек,.. Рекох „ми“? А да, „они“, су похитали у кафану, ја сам већ био тамо, као и увек! Иначе, за мене је распуст, углавном почињао првог септембра, али да не бих дужио концентрисћу се искључиво на двадесет и први јун..

Дакле, почело је! И јесте, у то нема сумње али не тог датума који сам поменуо, већ, негдеее... средином августа. Јер се претходних дана ни не сећам... Не, нисам био контузован,.. уствари ни не знам, али ако је веровати лекарима саопштићу вам да сам пуна два месеца био у коми! Да, да, рођаци. У коми! Замислите два месеца лежите у кревету без свести. А замислите тек како је то стравобално, налазите се у неком паралелном универзуму, без свести у стварном свету, док вам медицинске сестре бришу буљу и перу муда, а нисте у могућности то да видите. Можда ми је која и попушила, али био сам ван свести, тако да не бих желео ништа да тврдим. Ипак, јебао сам прошло лето и то ми је доста.

Ал' ајд' сад, ток лечења и није био тако досадан. Кад су ме вратили из шок собе, лежао сам, чини ми се, на трауматолошком одељењу. Соба број 2. Јесте, добро се сећам. Имао сам два цимера, с' леве стране ми беше неки чикица, јебало мајку има ђед сто година, а држи се к'о да има тридесет. Ваћарио оне сестре више но ја. А са десне стране беше неки шупак, рукометаш. Пичкица. Плако после сваке боце, а ја једва чекаo да ми дође она сестра Цица, да ми крне једну па да могу на миру да дркам. Ууу, што је та знала да се спичка за посао.. Беле сандалице обавезно, у чешћим случајевима беле мрежасте чарапице са чипком, бела мини сукњица, деколте обавезно, а фацу и нисам нешто претерано гледао, тојест нисам имао времена од силних облина на њеном телу. Ајде, ајде.. склоните те бале са уста, нисам јеб'о. Али мало је фалило док ми нису ампутирали муда... Јесте, фали ми леви тестис, и не смем да дркам, а камоли да јебем. Ма, курва Цаца ме опалила неким инструментом по јајима, јер сам је наводно спопао у по ноћи у магацину. Кажу да сам је наватао у трећој смени, искрено не сећам се, штета!

И шта сад, није вам јасно шта је ту занимљиво!? Занимљив је онај период којег ни дан данас не могу да се сетим. Дакле пуна два месеца проведена у неком универзуму. Када бих могао само да се сетим, слободно бих могао да кажем да је то био најбољи летњи распуст који сам икада провео...

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...

- Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.

Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.

- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!

Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...

- Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:

... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.

- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.

Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.

Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.

- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?

Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve.
U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu.
To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko.
I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica.
Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.

I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka.
Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju,
samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila.
To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov -
životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči".
Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ.
Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao,
ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama.
Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče.
Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće,
zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara,
tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja,
su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice,
ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli,
i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.

Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu,
ali učili su me da nije lepo lagati.
I da jesu, ne sećam se, malo moram.
Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće.
Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.

A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem,
ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša.
I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.

Savršeni mir i tišina, bez klinačke dreke, nastavničke histerije, gađanja kredama i sunđerima. Niko ne škraba po meni, nema igranja sa rasvetom, ubadanja šestarima po mojim zidovima, ostavljanja ljubavnih poruka markerima.
Savršen mir i tšina.
Povremeni upadi tetkica koje mi pobrišu prašinu i podove, otvore mi prozore da se malo provetrim, ili matorog domara koji se trudi da osposobi sve što su mali demoni na meni uništili? To nije strašno, čak naprotiv. Eto, ove godine su me i okrečili. Osećam se 10 godina mlađe i spreman na sve izazove koje mi donosi 1. Septembar.
S vremena na vreme natrči debeli diša, i preko stola naguzi sekretaricu koju je zaposlio, a ponekad se i nastavnik fizičkog zapije sa hemičarem, i sve je to ok, i ne traje dugo. Naročito dišina jebačina. hi-hi
I onda opet mir i tišina. Opušteno dremkam se i gledam. Tabla, čista, umirujuće zelena, ormani izglancani, ćute po ćoškovima, dupke natovareni knjgama i vežbankama, kompjuter i grafoskop prekriveni čistim čaršavima, spavaju svoj letnji san. Spavam i ja sa njima.
Savršeni mir i tišina...
A onda dođe taj jezivi 1. Septembar. Od zvona koje najavljuje otvaranje školskih vrata dobijam napad panike. U daljini čujem stampedo dečijih nožica, graja je sve glasnija i bliža, otvaraju se vrata, prva torba leti preko mene i pada pored stola, rulja uleće naglavačke i završava se moj letnji raspust.
Mali zlikovci su se vratili, počinje haos.

Vrt, seno, drva, vrt, šljive.

Jednoga dana, pre malo jače od dva i po' meseca, počeo je letnji raspust. Moji drugari iz razreda i ja smo zagrljeni išli putem do kuće i pevali pesmu "Ne idemo u školu", koju smo tom prilikom sami izmislili. (Ceo tekst pesme možete pronaći u primeru#1) Kasnije, istog dana, organizovali smo neki mali turnir u još manjem fudbalu.

Reklo bi se da je letnji raspust lepo počeo, međutim neki drugari su od mame i tate dobili Terminator, jer su prošli s pet, pa nas nije ostalo u velikom broju na ulici da se igramo k'o ljudi. Ja sam na svu sreću dobio neku gadnu prehladu i imao sam temperaturu duže od nedelju dana, pa su mi mama i tata kupili tetris kako bi me motivisali da ozdravim. Kada sam ozdravio, otišli smo u Beograd kod strica Đoke i neke moje babe, koja mi je poklonila beležnicu i hemijsku olovku na kojima je bio logo "Rubin Kruševac". Dok smo se mama i ja vozili u našem Jugu Koral 55 kroz glavni grad, videli smo slučajno tatu. Ušao je u neku kuću u kojoj se, kako mama kaže, gole tete jebu za pare. Mama je odmah krenula za njim i za manje od minute su oboje izašli napolje. Mama je tatu vukla za uvo i vikala na njega, a on je rekao: "Šta ti je, ženo? Ja sam ovde došao da tražim posao, a ne da se kurvam." Onda ga je mama pitala kako bi se njemu sviđalo da ona počne tu da radi. A onda apsolutni hajlajt mog letnjeg raspusta: u tom opštem haosu, ja sam primetio da iz iste kuće izlazi onaj voditelj emisije ZAM na Trećem kanalu.
- "Mama, tata, eno ga onaj voditelj!", uzviknuo sam. Oni su prekinuli sa svađom i tata je rekao:
- "Jao, vidi ga Vanja Bulić.", a mama zagrmi:
- "Ko ga jebe, i on je došao ovde da se kurva."
- "Nije, gospođo. Došao sam ovde da tražim posao." - objasni Vanja Bulić.
Tata je mamu onda nekako uspeo ubediti da je tu samo tražio posao, a i Vanja Bulić je dodavao utisak poštene, renomirane i moralno uzdignute poznate ličnosti. Taman kad smo posedali u Juga, eto ti opet Vanje Bulića kuca na prozor našeg auta. Žalio se da njegov novi Jugo Florida neće da upali i pitao nas da ga odbacimo do nekog njegovog mehaničara. Imao je čak i mobilni telefon, ali kaže da je skupo da se s njega zove i da ga koristi samo u hitnim situacijama kad nema drugog rešenja, a on je skroman dečko i šalje sve pare kevi.

Bio je to raspust koji ću dugo pamtiti. Bio sam bolestan, pa u Beogradu, pa na kirbaju gde se ujka Ranko napio i sa ringišpila piškio po sirotinji i još mnogo doživljaja. Mama i tata su počeli bolje da se slažu. Tu su blagorodne reči Vanje Bulića bile melem za rane i nada u spasenje kada je bilo najteže.