Demoni

Демони не постоје. Тачка. Измислио их је наш мазохистички ум. Зашто? Нисам сигуран. Вјероватно из истог разлога што и новац. Да онај ко га нема буде срећнији од оног који има. Мада није луксуз имати демоне. Дођу бесплатно. А оду... хм. Не оду никад. Ни за какве паре.

Као што рекох, демон је плод нашег ума. Није опипљив. Неће ти опсовати мајку, прекинути спону у траповима аутомобила. Неће то од њега забољети образ. Међутим, такав какав јесте, више утиче на твој живот него ли Томислав Николић. Јест предсједник, води државу, утиче на живот свих нас. Јеси ли сигуран? Лијежеш ли са предсједником? Будиш ли се? Ручаш ли? Са демоном да. Заправо, демон узме први гутљај из твоје чаше. Задњи залогај је његов.

Свог демона не бираш. Бираш пут којим идеш. Успут покупиш и њега. Додуше не мораш. Али деси се. Урадиш глупост једном, добијеш га за читав живот. Као болест.
Временом се навикнеш на чињеницу да ниси више сам. Да неко други доноси одлуке умјесто тебе. Схватиш да те ујутру не буди мајка. Буди те он. Демон.

По некад се притаји. Нема га дуже времена. Ипак знаш да није отишао. Пушта те да прикупиш снагу. За нову рунду. Уморан му ниси занимљив. Презире предају. Доведе те до бијеле заставе, и онда попусти.
Нема га дуго. Али знаш да ће да се врати. Познаш му очи у мраку. Свијетле. Разбијају монотонију. Позивају на пир. Опет је дошао. Идемо изнова. Претвара те полако у демона. Нечијег демона. Нечији ружан сан.
Ти и демон, демон и ти. Макар нисте сами. Или јесте. Демон не постоји. Сам си. Са својим демоном, сам си.
Сам.