Dimljena

A: Дакле, племенски савет започиње са већањем. Да ли су сви за акцију- одемо у Ставрос десет дана, три дана живимо к'о богови, пушимо дрогу и пијемо кокаин, остатак к'о Спартанци, жицкамо нагорелим Енглезима за паштету?
Б: Ја увек, идем да пишам у узо и говорим да сам Бугарин.
В: Увек и заувек, ја идем да јебем хоћне и прелепе Енглескиње! Ако ме неће оваквог, саватаћемо барем неког безбрадог Јоргоса, барем пара имамо лоло, двеста евра није мало.
Д: Оувај, хм, петсто.
Б: Ш'а ка'еш?
Д: Па, ових двадесет дана што смо вредно радили у Кока-Коли и пикали фудбал кад надзор није ту, било је супер, да. Само, ја радим већ три месеца, заштекао сам петсто еврића.
А: Боле тебе мој курац, частиш узо?
Д: Да. Што се тога тиче, ја не идем. Јеби га, момци, извињавам се, ал' на мору прошле године сам био у Бугарској у Несебару, и тамо у неком клубу на обали има таква једна девојка, један авион... Чоколадна кожа, зелене очи, зуби шљаште, као извајана, знаш ти шта је то, па сам мисл...
А: Мислио си да одеш у Бугарску сам, да испалиш општи Вавилон и провод у Ставросу зарад неке димљене Циганке коју притом нећеш јебати? Јеси свестан тога, да нећеш?
Д: Јесам, матори, ал' мени доста да ми се насмеје, кад оставим бакшиш, и ја срећан. И није Циганка, немој си ђубре, шпански прича, не разуме ме ништа.
В: Јесте, прича. Причао бих ја мандарински ако треба, за десет лева напојнице. Избачен си из савета, Јудо, иди по пиво ако хоћеш реиницијацију.