Ne znam. Meni nije lako. Možda vama jeste, ali meni nikako. Imam osećaj da su me ćebad kojima sam se pokrio prihvatila kao jednog od njih i, ako odem, mogu izgubiti njihovo poverenje. A ja ne bih želeo da se to desi.
U zavisnosti od dana u nedelji i mojih obaveza, način dizanja je različit, ali taj trenutak kada treba da se dignem je kao da mi neko oduzima nešto vredno, ta toplina koju sam samom sebi napravio tokom noći je postala deo mene i neću da je pustim.
A onda trenutak istine. Dižem se, hladno mi je. Ćebad plače zamnom. A i ja za njima. Eeeh... Tužan rastanak... I tako dan za danom, svako jutro, tužni rastanci se nižu. Ali ipak, ćebad i jorgani su uvek tu za mene, ništa nas ne može sprečiti da se na kraju napornog dana opet sretnemo i pružimo jedno drugima sreću... Dobro, u početku budu hladni prema meni jer sam ih na početku tog dana napustio, ali kasnije ponovo postajemo jedna celina koju ujutro treba rastaviti.
mislim da bi trebalo
ovako asocira na čeljad, što je OK ;)
prdneš ispod ćebadi pa ćeš prije ustati