-E brate, sutra kupujem auto, pa mogu da idem do Beograda.
-Znaš šta, daš ti meni jedan džoint ja odem u Diznilend

- 'De si, nema te nigde? Otkako prodao mesto u studenjaku i otišao privatno da stanuješ, nas obične smrtnike više i ne poznaješ, a?
- Nemoj tako, stan mi je k'o Diznilend.
- Kako to misliš?
- Jeste za male pare, ali ima i kučića i mačića i jebem li ga čega sve ne. Mada, Miki je glavni, a doveo i puno drugara i rodbine.
- Haha, Paju Patka ne mož' da okriviš ni za šta.
- Ma, njega pazim da mi ga ne pojedu, ako me razumeš.

Знате зашто волим кафану "Бристол" у истоименом хотелу? Зато што смо, ево, ушли јуче и затекли сто са зилион празних флаша, бокала и пуних пиксли, а за тим столом попа и дорћолског имама како мртви пијани обарају руке док пар њихових подређених урла, псује и навија, пар полу-мртвих хипстера који су се ослободили фолирања и запевали нешто што је личило на Јашара, камионџију који је уплакан покушавао да објасни дебелој драгој да му значи све у животу, неколицину освешћених студената Мегазорда како дипломе користе као подметаче вриштећи од смеха, и неизоставну бабу за шанком која нас је поздравила као рођену децу, извадила ледено пиво и кило помфрита, весело викнувши "Видите ви децо шта се овде дешава?" Ја само рекох "Ово је, госпођо, био и остао Дизниленд."