Mesto gde se ode posle treće popušene trave.
-E brate, sutra kupujem auto, pa mogu da idem do Beograda.
-Znaš šta, daš ti meni jedan džoint ja odem u Diznilend
Veseli stančić u kome svakodnevno paradiraju uzori nekih od napopularnijih Diznijevih likova.
- 'De si, nema te nigde? Otkako prodao mesto u studenjaku i otišao privatno da stanuješ, nas obične smrtnike više i ne poznaješ, a?
- Nemoj tako, stan mi je k'o Diznilend.
- Kako to misliš?
- Jeste za male pare, ali ima i kučića i mačića i jebem li ga čega sve ne. Mada, Miki je glavni, a doveo i puno drugara i rodbine.
- Haha, Paju Patka ne mož' da okriviš ni za šta.
- Ma, njega pazim da mi ga ne pojedu, ako me razumeš.
Potpuno suluda i nerealna situacija koja se kao takva teško može sklopiti bez intervencije neke više sile.
Znate zašto volim kafanu "Bristol" u istoimenom hotelu? Zato što smo, evo, ušli juče i zatekli sto sa zilion praznih flaša, bokala i punih piksli, a za tim stolom popa i dorćolskog imama kako mrtvi pijani obaraju ruke dok par njihovih podređenih urla, psuje i navija, par polu-mrtvih hipstera koji su se oslobodili foliranja i zapevali nešto što je ličilo na Jašara, kamiondžiju koji je uplakan pokušavao da objasni debeloj dragoj da mu znači sve u životu, nekolicinu osvešćenih studenata Megazorda kako diplome koriste kao podmetače vrišteći od smeha, i neizostavnu babu za šankom koja nas je pozdravila kao rođenu decu, izvadila ledeno pivo i kilo pomfrita, veselo viknuvši "Vidite vi deco šta se ovde dešava?" Ja samo rekoh "Ovo je, gospođo, bio i ostao Diznilend."
Zamka za ljude koju kontroliše veliki miš.
