Kada vidite nešto mnogo slatko, ali ne onako nasilno bombardovanje ziljavom slatkoćom, nego kada se uhvati neki iskren, lep momenat u kome vam oči uživaju, a šećer raste kao da vas je dijabetes blagoslovio svojom pojavom još poodavno.
-Neću ja tu mačku da vidim! Gledaj ga kakav je! Fali mu oko, fali mu zub, pola repa mu ižvakano, Taj samo nevolju donosi!
-Ali, vidi, jadnika, šta ti fali da ga uzmeš...
-Neću ni da čujem!
(mesec dana kasnije odlazim u posetu)
-E, ajde sa mnom samo, moram u mesaru.
-Ajde, a š'o?
-Ma, zaboravio sam da kupim Micku salamu da mu dam ujutru, jadnik mora da je gladan.
-Bome, kako sam ga ja videla da šeta pored tvoje kapije sa trbušinom do zuba ne bih rekla.
-Ma, ne znam ni šta sam video u njemu, ružan je do zla boga, đavo mali, zub mu fali, oko nema, samo da mu nataknem onaj đavo, pa kao pirat, pu, 'bem ti mačka i ko ga dovede. Ti si kriva!
-Jao, kako ste slatki, tako ogroman, istetoviran, bradat i ćelav, bacaš mu klupko vune da se igra, ma dobiću karijes.
