Bitno je. Itekako je bitno. Prisutnom auditorijumu verovatno nije, ali vama je zapravo i bio cilj da to plasirate u javnost.
Ovu rečenicu izgovaramo kada želimo nečim da se pohvalimo, ali da to šatro bude u drugom planu, kako o nama okolina ne bi stekla mišljenje da smo ne daj Bože nekakvi hvalisavci i tome slično.
Žile: Momci, da vas upoznam. Ovo je moj drug Miloš.
Dejan: Dejan, drago mi je.
Miloš: Miloš.
Dejan: Poznat si mi od nekud.
Miloš: Hehe, pa ne znam.
Žile: Kad si stigao iz tuđine, nema te da se javiš, i šta ti je to sa licem?
Miloš: Juče popodne sam stigao, sedeo sa rodbinom ceo dan, kad Kizi, mom bratu od tetke zazvoni telefon. Zove ga Ivan, mlađi brat, kaže da se nekoliko njih spremaju da ga biju. Mi brzo sednemo u moj Mercedes Es tristadvaes' , terao sam ga u proseku sto osamdeset od kuće do kafića, ali to sad nije bitno, i nas dvojica istrčimo sa palicama i udri one jajare, ali mi se neko prišunjao s leđa i zveknuo me flašom u glavu. Sreća te je naišlo obezbeđenje, inače bilo bi jebeno.
Žile: U jee...
Dejan: Mercedes sa austrijskim tablicama? Crni?
Miloš: Da, bio si sinoć?
Dejan: Jesam. I nije bila flaša nego pesnica, ali to sad nije bitno. Odoh ja, vidimo se.
