Dobrodošli u zemlju kočanke

Шапурике, како вам је воља... Што би наш народ рекао друга страна медаље, закулисна реалност коју гурамо под тепих или жмуримо на једно око док другим гледамо бравуре наших кошаркашких јуноша уз обилне мастурбације, а реално гледано, кочанка нам улази дубоко у чмар.

Сребро које златним сјајем заслепљује наш понос и пали нас да имамо ките до пода, и нагони, да се као слепа телад окупимо испред балкона, уз климање главе ових одозго који су одахнули јер су сви заборавили да је кочанка 20 сантима у буљи, скривени иза Јулије нагнуте над балконом, користе њену светски проверену сису и опет је цеде скупа са телићима испод балкона.

Ромео користи моменат да нам докаже да се кошарка вратила кући, а он је најобичнији кибицер, као и осталих 7 миља тренера у овој земљи, којима би било паметније да су узели мотке и ушли на главни улаз и ухватили Ромеа, пребили марву што је примарно, а зевање у балкон то је на неком левом месту.

Апсурдно је доказивати да је ово земља кошарке, а није ни толико важно, јер смо већ одавно постали земља кочанке, јер та иста кочанка, јер смо слепци вири из нашег дупета!