Jedinstvena, čudna i toliko posebna da ljudi ni pre ni posle istrebljivanja ove ptice ne videše ništa slično.

Priča se da su bile tako jedinstvene da su same uletale u lonce sa vrelom vodom da bi začinile čorbicu ili da su se same nabadale na štapove za ražanj, pa čak i da su same potpaljivale vatru na kojoj će se kuvati ili peći.

Namerno nisam upotrebio reči glupe, spore, nespretne, naivne … jer one to zaista nisu ni bile. Prava istina je da nisu mogle da lete i da na Mauricijusu gde su jedino i živele nisu imale prirodnih neprijatelja. Zbog toga su u evolucionom “napredovanju” lišene svih nepotrebnih zaštitnih mehanizma; brzine, sposobnosti letenja i STRAHA. Jednog dana, kad ih je čovek pronašao, sve te evolucione “novotarije” su Dodou naglo zatrebale. Ali bilo je kasno. Dodoi su pojedeni do poslednjeg para, do poslednjeg jajeta.

STRAH je zaista korisna stvar.

Događalo se to negde u vreme kada je Njutn definisao svoje zakone. Svet je dobio Njutnove Principe, a izgubio pticu Dodo.

Vrsta ptice koja je svojim nestajanjem sa lica zemlje stekla pravo da postane sinonim za nešto što je davno i totalno izumrlo. Nestalo.